COOL CURA 666
08.02.2007., četvrtak
...............EVO MALO DA VAM SE JAVIM...............
|
Evo dakle ljudi ja sam vam bolesna..... Moja sestre su bolesne..... Moj tata je bolestan i baka je bolesna.... Sam mama nije bolesna.... Ona ni ne može bit bolesna...... Nema vremena....... Koj dosada................................... A evo vama jedan tekst o....... Savršeni svijet prestaje biti savršenim kada ga mi takvim učinimo, kada ga pobojamo u sivo, i crno. Bijela. Nestane. Zaobiđemo je, i jednostavno je upropastimo. Zašaramo je. Izšaramo je. Izbrišemo je. Izbrišemo njeno postojanje. Zapravo zaboravimo je. Igrom slučaja dospjela sam u ovaj svijet. Svijet varki i laži. Ne smeta mi (ionako sam već navikla na to, zapravo moglo bi se reći i samo na to, naravno ostati će samo na tome moglo bi se reći). Svijet u kojemu se istina zaobilazi u velikome lugu, kao da predstavlja nešto loše, i nešto krivo(iskreno tako i je). Potpuno iskrivljeni pogledi gledaju moje crveno lice, ne, ne nije crveno zbog sramote, već zbog vrućine. Ne, ne govorim o toplini prijateljstva, već samo o okolini, o prirodi. Svi, tako reći, potpuno jednaki izvana(naravno sve je to samo naizgled, samo varka… ili možda ipak nešto što je točno, tko zna možda zapravo i svi jesmo jednaki… možda se samo pokušavamo pokazati onakvima kakvi nismo, možda?,ali samo možda). Skoro goli. Kapljice znoja većini ljudima lagano se spušta niz tijelo. Nekolicina nas, u žurbi, dok pak drugi opušteni i svoj temo usporavaju svakoga trenutka. Naravno samim time usporavaju i naš tempo, koji je za nas već dovoljno spor. Ali ako ih samo pogledate, njihov tempo, već ste oni, zaslijepljeni, i mislite da je uživancija ono što vam oni nude. *** Potpuno istrošen sjedi na staroj istrošenoj, drvenoj klupici. Starac. Odvojen od svijeta. Kao da je zarobljen u svojim mislima i svojemu vremenu. Sjedi i mrmlja si nešto u bradu. Ne miče se. Iako pored njega umire jedna osoba. Moli za pomoć. Ali za ljude bi to bio previše ubrzan tempo kada bi samo ispružili ruku. Pa ionako tuđi jecaji, dernjava, i molbe ne dolaze do njihova uha(možda do uha još i da, ali do mozga definitivno ne). Oni. Zatvoreni u svoja četiri zida. Gledaju samo svoje poslove. Ne žele izaći van. Očekuju uvijek pomoć, ali je nikada ne daju. Očekuju samo dobro, i da će se život zaustaviti sada i da će se ova pro(te)kl(a)(eta) godina ponavljati. Starac. Jadan on. Počeo se gubiti, počeo je drhtati. Oči su mu ispupčile. Usta osušila. Pokušao ih je oblizati, ovlažiti. Neuspjeh. Pokušao je oči vratiti na staro, izgubio je. Samo ih je uništio. Drhtavica je bivala sve jača. Krv je počela prštati iz usta. Poblijedio je. Nitko se nije niti pomaknuo. Starac. On se počeo grčiti. Jedva je dolazio do daha. Desnom se rukom primio za vrat, a lijevom za srce koliko se već mogao primiti za njega. Počeo je ispuštati čudne zvukove. Pokušao je upravljati njima. Previše je slab. Sam. Gubio je. Umirao je. Maleni dječak. Potrčao je prema njemu. Njegov otac, zaustavio ga je. Čvrsto ga primio za rame i nije ga puštao. Povukao ga je na stranu. Rekao mu: VIDIŠ NIJE VRIJEDAN, BESPOMOĆAN, I SAM. OSTAVI GA. NEKA TRUNE........ |
