Ge točka

četvrtak, 19.11.2009.

Žensko biće nekad zaslužuje udarac

Ovo nije samo jedna od priča. Ovo je jedna ljetna priča, priča koja se vrati zajedno sa ljetom, samo sa ljetom...

Došla je do mene, skroz do kreveta. Prvo mi se motala oko ušiju, provocirala iako sam pokušavao spavat. Stavljao sam jastuk preko glave, preumoran sam bio, nisam imao vremena vrtit se oko nje.

Ali kad bih stavio jastuk preko glave počela bi me grist po rukama, leđima, guzi, svuda! Nije mi dala mira.

Stvarno sam već bio razdražen skroz, užas živi, nema nimalo obraza! Kao i sve njene vrste!

Poludio sam i rukama je micao, bacao jastuk po njoj, ali nije ju bilo briga, izmaknula bi se, čekala da legnem, pokušam zaspat i onda opet!

Sad me doticala po glavi, leđima, guzi, nogama, pa opet grickala! Ali pokušavam spavat, ne mogu podnijeti to trenutno, nikad ne mogu, mrzim to, mrzim je!

Sad sam već počeo opako psovat, njena vrsta mi je uvijek bila poznata. Naporna, htio sam je daleko od sebe, ali uvijek bi me našle, uvijek bi se vrtile oko mene, kao da sam magnet za njih.

Pile bi mi krv!

Puhala mi je oko uha, pravio sam se da spavam, probao sam ostati miran, ali onda me ugrizla za uho, skočio sam u zrak! Skočio iz kreveta...

Uzeo sam šlapu i probao je udarit, obuzeo me bijes. Izmaknula se, ali drugi put sam uspio, udario sam je kao nikada nikoga. Nije mi žao, tako joj i treba, nek' se jebe!

Od nje je ostala samo ogromna krvava fleka na zidu...

Mrzim komarce!

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.