|
- Izađi.
- Molim?
- Izađi mi iz glave. Nije u redu da mi ne daš mira i da mi stalno hodaš po mislima kad ja to ne želim.
- 
- Nije smiješno. Ozbiljan sam.
- Dobro.
- Baš si si sva super s tim kratkim porukama....
- Nisam.
- Falim ti?
- Joj daj.
- Aha, zaboravio sam tvoj način komunikacije u kojem se ništa ne govori i onda se čudiš zašto više ne želim. A znam da ti falim i ne bi ti kruna s glave pala da mi to i kažeš. Ne napišeš, zajebi to. Da mi kažeš. Ali nije to tvoj stil. Jel tak.
- Ne znam.
- I kaj sad? Nikaj sad. Dobro da se suzdržim kad mi dođe da ti se javim. Znam da nema smisla i da se ništa promijeniti ne će. Ali jedva se suzdržim. Znam da nas nikud ne bi odvelo da se čujemo. Samo bi me rastužilo, a tebi je ionako svejedno.
- Dobro.
- Naravno da postoje riječi koje me mogu osvojiti i ti ih znaš. Samo ne znam da li ćeš ih ikada upotrebiti. Ako mi se opet dogodi da mi netko nakon dvije godine kaže da sam imao šansu i da sam samo trebao biti direktniji opalit ću ga. Mislim da direktniji ne mogu biti. Osim da koristim boksačke direkte, a to opet nije moj stil.
- Znam.
Eto, ništa riješili nismo. Ne možemo. Takvi smo. Ti ne pokazuješ osjećaje, a ja ih pokazuem previše. To ne znači da osjećam više od tebe. Toliko si me naučila. I baš zato je ovako. Eto.
|