| < | siječanj, 2009 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
|
Ovaj post sam objavila 11.11. 2006 Danas moj mali cukica slavi 9. rodenđan. Ko bi rekao da je skoro već 9 godina prošlo od kako sam došla u Ameriku i od onog januarskog dana kad je Mike u moje krilo spustio malog, uplašenog, čupavog cuku. Bila je to ljubav na prvi pogled! Bio je tako mali da je dosta dugo spavao ispod mog kreveta (dok se jednog dana nije zaglavio, pa se premjestio do kreveta). A ja sam ga svugdje nosala kao malu bebu – on bi naslonio prednje šapice i glavu na moje rame, a ja bi ga zgrabila odozdo, baš kao što se male bebe nose. Prijtelji su me zazali da ću imati veliki problem kad Monty naraste i bude težak nekih 25-30 kila, a ne htjedne da sam hoda. No, mene nije bilo briga. (Prestala sam ga nositi kad je dogurao do nekih 7-8, a ni on tad više nije bio raspoložen za nošenje) Moj mali bebac nije više mali, nije ni bebac, ali ga još uvijek zovem bebonjom, bebolinom i bebcem. I još mnoštvom drugim imena… Sutra ga vodimo u Petsmart, veliku prodavnicu za kućne ljubimce, da mu kupimo poklon. On je jedan od onih čudih cuka koji ne voli igračke, ali pokušaćemo da mu pronađemo nešto što mu se sviđa. Eno ga sad spava, zamotan k’o mala pituljica na svom krevetiću, i ne zna da ga sutra čeka big day out Cesto sam ovdje na blogu pisala o Montyju. On je bio moja bebica dok prava bebica nije dosla. On mi je pruzio toliko nezaboravnih trenutaka - Kao onda kad sam se probudila, nisam mogla da se pomaknem i mislila sam da sam paralizovana, ali kad sam otvorila oci skontala sam da to Monty spava na meni i da se zato ne mogu mrdnuti. Ili kao onda kad ga je ugrizao pauk pa me dosao buditi natecenog i smezuranog lica. Ili kad kad je poprskao tvor pa samo ga tri dana non-stop kupali. Ili kad bi me svakog dana veseo docekao na vratima. Ili kad bi dosao da ga mazim jer mu se mazilo. Tako jos puno toga ima.... jer Monty je najbolji pas na svijetu! Juce ujutro smo saznali da Monty ima rak linfnih zlijezda. Pomirila sam se s tim da nam nije ostalo jos puno vremena s njim. Znam da je imao fantastican zivot, da smo mu pruzili sve sto smo mogli (a i on je nama pruzio tako puno toga). Znam da je bio sretan s nama, bio je voljen, pazen i mazen. I znala sam da sa 11 godina nisam mogla ocekivati jos puno, ali ipak me jako pogodila vijest. Tuzna sam i evo opet mi suze idu dok ovo pisem. Tesko mi je misliti da uskoro nece biti s nama. Veoma sam tuzna.... Nadala sam se da su u proljece gledati njega i Edu kako se ganjaju po dvoristu. Zao mi je sto ga Edo nece znati... Ucinicemo sve sto mozemo da mu ovi zadnji mjeseci budu sto bolji.      |