| < | lipanj, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | ||
|
Ovo je jedan post za kraj juna, da se ona dva ne bi osjecala potpuno usamljeno. Nisam u posljednje vrijeme uopste raspolozena za pisanje. Imam pisati o toliko toga, ali mi se nikako ne da. Kisa nam pada vec 5-6 dana, tu blizu nas su bile velike poplave, cak su i nekih 100 km autoputa bili zatvorili. Na svu srecu kod nas nema nista, da ne prikazuju te poplave na TV, ne bi ni znala da ih ima. Mama mi je u bolnici. Prije nekih pola godine se razbolila, kihala, kasljala (ponekad tako puno da nije mogla pricati s nama od kaslja). Njena doktorica je diagnozirala bronchitis i nekakve alergije. Ljecila se protiv toga oko 2-3 mjecesa, malo bi joj bilo bolje, pa onda opet sve ispocetka. Onda je konacno na moje nagovaranje otisla drugom doktoru koji je odmah ustanovio da ona vec 3 mjeseca ima upalu pluca. Trebalo joj je jos 4-5 sedmica da se od toga potpuno oporavi. Ali joj ni kad je ozdravila nalazi nisu bili kako treba. Neka “sedmentacija” (pojma nemam sta je to) je svaki put bila veoma visoka. Isla je od jednog specijaliste do drugog, dok konacno nisu otkrili da ima cistu na jajniku koja se mora odmah odstraniti. Operisali su je u utorak. Odstranili su joj sve, jajnike, matricu i tu ogromnu cistu. Od jutros vise nije na infuziji. U bolnici ce biti do cetvrtka i onda ima jos 2 mjecesa oporavka kod kuce. U bolnici je uzasna vrucina, naravno klima uredaj ne postoji, a ventilatori nisu dozvoljeni. Ja sam bila totalno stressed out u vezi svega toga. Toliko sam emocionalno iscrpljena da ne znam ni sama sta vise osjecam. Zao mi je sto se to mami tako desilo, zao mi je sto ce ona biti u krevetu kad mi odemo tamo…. A opet, radujem se to tom odlasku. Konacno cu i nase more vidjeti. I Dubrovnik, koji vec dugo, dugo zelim posjetiti…. i Makedo (koja nam je sve angazirala) i Yazzu, koje nisam vec 13-14 godina vidjela… Evo sad pocinje Italija – Ukrajina – idam da s dragim navijam za Italiju  |
Kaže meni dragi sinoć “Hoćemo sutra na večeru?”--Hm, na večeru? Pa ne znam, gdje bi išli? --Steak House. --Imaju li oni tamo nešto što ja volim? (ni ja ni dragi ne jedemo steak, tako da me njegov prijelog iznenadio). --Oni imaju mahi mahi – odgovara dragi. --Mahi mahi – sva sam ushićena i prisjećam se naše prve večere na Havajima kad sam po prvi put u životu probala mahi mahi , i idućih 7 dana nisam ništa drugo htjela da večeram. Riba je tako dobra, ne znam kako da je opišem. Nema miris kao riba, nema ukus kao riba, ali je super. --Vidi kako si ti to super smislio – kažem mu ja – baš si ti meni super. Može, idemo na večeru. Onda dodam – ali nećemo nikakve poklone kupovati jedno drugom, jel’ važi? Hajde da se dogovorimo da za godišnjicu nikad ne kupujemo poklone. Možemo isplanirati neki trip, pa da nam to bude poklon, ali nećemo ništa kupovati. Jel’ može? --Hajde, može – odgovara on, a ja i dalje maštam o mahi mahi. Kroz nekoliko minuta dragi ustaje i odlazi u kuhinju (Monty kaska za njim, naravno). Vraća se sa dva poklona, pruža mi ih i kaže “Sretan ti dan prije anniversary. Jer upravo smo se dogovorili da ne kupujemo poklone za anniversary”. Opet mu je uspjelo da me totalno iznenadi, stvarno nisam ništa očekivala jer smo još ranije pričali da nećemo ništa jedno drugom uzimati. Prvi poklon je u kesi sa tratinčicama (on zna koliko ih volim) – kutija mojih omiljenih čokolada. Sve ih je pogodio. Drugi poklon je zamotan u veoma fin papir. Pipkam ga i skontam da je neka slika, nešto uramljeno. Kontam možda je Ansel Adams print i već se radujem. Odmotam papir, kad tamo nešto još bolje. Duguljasti okvir, a u njemu tri “Love is…” slike – na prvoj se njih dvoje drže za ruke, šetaju kroz cvijeće, a kraj njih skakuće mali cuko, na drugoj sjede skupljeni jedno uz drugo na kauču (upazlirani što bi ja rekla), a na trećoj su njih dvoje u velikom srcu. Fantastičan poklon, tako mala sitnica koja me tako puno obradovala. Prije godinu dana, u tačno 4:32 PM Hawaii time postali smo husband and wife. Proveli smo predivnu godinu dana u braku, i znam da je ih je još mnogo takvih tek pred nama. I da, skontala sam da ja suck jer ja njemu nisam ama baš ništa kupila, a i rodendan mu je u nedelju i još uvijek ne znam šta da mu uzmem :( |
|
Ovaj post moram da posvetim mom dragom – stvarno je to zaslužio. Već dvije sedmice hodam po prodavnicama, pokušavam da nađem neke nove ljetne odjeće (uglavnom nove hlače), ali mi nikako ne uspjeva. Kupovina hlača je za mene prava noćna mora. Zbog dužine mojih nogu samo mi pašu one veličine koje kraj sebe imaju slovo "L" (long), a veoma je mali broj prodavnica koji prodaje takvu robu. A i kad ih nađem, problem je pronaći normalan kroj hlača koji nije napravljen za tipičnu debelu amerikanku koja ima guzove i kukove kao balone. Ma, kazem vam noćna mora, sigurno sam o tome već pisala, pa da ne dužim… I tako ja dvije sedmice bezuspješno shopingujem po lokalnim prodavnicama, a dragi me nagovara da idemo u Syracuse, no ja, vječni optimista, opet se vraćam u ove lokalne. Konačno mu je uspjelo da me nagovori u subotu poslijepodne i naravno shopping je bio veoma uspješan. Ulazimo u mall (kroz Borders naravno, jer prvi stop mora biti bookstore), penjemo se na sprat i prva prodavnica koju ugledam je sasvim nova (Ann Taylor Loft), nije je tu bilo prije a još u izlogu vidim da je odjeća po mom ukusu. Ulazimo unutra i ja grabim stvari sa svih strana. Dragi je tu, pomaže mi, nosu onu odjecu koju želim da probam, pronalazi svari koje ja nisam ni vidjela... uglavnom završila sam sa pola prodavnice u dressing room-u! Poslije najmanje pola sata probavanja pronašla sam jedne jedine hlače, ali i to je bio uspjeh. No, na žalost, dragog sam predozirala. Ali on je bio tako dobar da je izdražao sličnu tortutu u još dvije prodavnice (Gap i Banana Republic) i nije se uopšte žalio (a ja sam završila sa još jednim hlačama i malom zelenom majicom). Poslije Banane i meni je bilo dosta, pa smo odšetali do Mac prodavnice da vidimo šta rade mali MacBookići. Crni je stvarno ljepotan! A dragi ko dragi - nije siguran da li ga želi. Da se mene pitalo (ipak ga njemu kupujemo) sad bi vam sa njega pisala post. No to nije bitno, htjela sam samo da podijelim s vama kako imam super dragog koji je pažljiv i strpljiv, koji je uvijek tu da mi pomogne, da bude moja potpora, da me nasmije, zagrli…da pričamo o bilo kakvim glupostima ili u tišinu naslonjeni jedno na drugo gledamo film… da sam ga sama izmišljala ne bi bio tako dobar… ma, baš sam ja lucky  Btw, hvala vam svima na komentarima na onaj post ispod. Tata je prilično okey, dobio je tablete, pazi šta jede, kupio je neke knjige da nauči vise o diabetisu…biće on meni dobro. |