| < | lipanj, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
Scena četvrta - sve se mijenja:Te jeseni počeli su moji prvi planovi o odlasku u Ameriku. Tad je to još uvijek nestvarno zvučalo i sumnjala sam da se ikada desiti, a istovremeno se potajno nadala da hoće. Ljudi koji su mi pomogli da ostvarim taj san bili su mnogo uporniji od mene i znam da bez njih ne bi bila ovdje gdje sam sad. Za mene je to bila samo super ideja, ali nisam htjela da se previše nadam i radujem. Život je tako kao i obično. Upisala sam drugu godinu, ali sam na predavanja išla veoma, veoma rijetko. Polagala sam ispite iz prve – tek toliko da imam neki backup, ako ne bude ništa od tog mog puta preko oceana. S njim sam stalno bila u kontaktu. Pričali smo telefonom, izlazili kad god bi nam to naši rasporedi dopuštali. On mi je govorio kako mrzi te glupe Amerikance sa kojima ja radim, a ja sam ga ubjeđivala da nisu svi oni tako loši. Govorio mi je kako je “odlučio da se ženi” (ha ha), a ja ga odgovarala od toga jer “brak je totalno bez veze”. Naravno, nije on nikad to ozbiljno mislio, ali volio je da me zeza, a to mu je bila omiljena fora. Kasnije mi je pričao kako je imao veliki pritisak od okoline u kojoj je radio i od roditelja da se oženi jer “vrijeme mu je (a bile su mu tek 23-24 godine!), šta čeka, ima super posao”, ma sve one gluposti koje ljudi inače govore jer nemaju ništa pametnije da rade sa svojim životom pa se miješaju u tuđi. Rekao mi je kako su mu bili smiješni ti ljudi, i kako se nikad ne bi oženio radi nekog drugog, ali da je uživao da me zeza na taj način. On je bio jedina konstanta u mom životu. Te godine se toliko toga promijenilo, ali on je uvijek bio tu – spreman da sluša moje jadikovke i nove dogodovštine, da mi priča viceve, da me nasmije kad mi uopšte do smijeha nije bilo. Iduceg ljeta su moji planovi o odlasku postali mnogo ozbiljniji i konkretniji. U avgustu sam išla u Budimpeštu na polaganje TOEFL testa, u oktobru sam dobila pismo od škole da su me primili, a kad sam u novembru otišla u Zagreb po vizu i da kupim karte – tad više povratka (odnosno ostajanja) nije bilo. Jaca je bila spremna da osvoji Ameriku! Tog oktobra i novembra izlazili smo mnogo češće – nekad čak i dva-tri puta sedmično. Ispijali smo kafe (ja sam samo “pila” šlag) i čajeve, zezali se i ludirali vise nego obično jer iako nismo spominjali taj moj odlazak znali smo da je tu, odmah iza ćoška. Pri jednom očajavanju u Mejdanu rekla sam mu da će mi od svega najviše on nedostajati. Da mi se neće biti tesko oprostiti s mamom i tatom, sa sestrom, ma ni s kim, osim sa njim. Rekla sam mu da ne znam kako ću se oprostiti sa njim, da ne želim da mu kazem goodbye. Zagrilo me i rekao da će sve biti u redu, da ne budem tužna jer sam mnogo ljepša kad se smijem nego kad mi suze teku niz obraze. Sve je puklo 15. decembra 1997. Našli smo se naveče oko 5-6 u zanatskom centru blizu Mejdana (ne znam da li to mjesto još postoji – Makedo, to je bilo skroz blizu one zgrade u kojoj si ti živjela). Izašli smo da proslavimo moj rođendan i da se vidimo prije nego što ja odem. Zezali smo se, šetali po tom centru, razgledali prodavnice, i onda samo sjeli da popijemo kafu. Sto je bio u ćošku, malčice udaljen od ostalih. Stigla nam je kafa i mala Kraš cokolada sa njom. Smazala sam odmah, i svoju i njegovu, naravno, i počela da srčem svoj šlag. Sjedili smo dugo u tišini, znali smo obadvoje da je ovo možda zadnji put da se vidimo. Bila sam tužna, nisam htjela da se rastanemo. Zagrlio me, onako preko stola. Glave su nam se dotakle. Nisam mogla da ga pogledam u oči. Imala sam osjećaj da će se nešto desiti, a nisam želila da se bilo šta desi, htjela sam samo da ostanemo tako, zamrznuti u vremenu i prostoru. I onda mi je rekao “znaš li bolan da te volim”. 6 malih riječi koje su promijenile naše živote. “Znam”, odgovorila sam mu. Koji odgovor, zar ne? Ma to samo ja mogu tako. Znala sam da će mi reći tako nešto, ili da će me poljubiti, znala sam da će se nešto desiti. Dio mene je želio da se to desi, a drugi dio je vrištao “neeee, ja idem za 12 dana. Odlazim preko okeana. Ja odlazim. Ja idem tako daleko. Neeee, ne sad”. Ma, bila sam sva zbunjena. Nisam znala u šta se mi to upuštamo jer ja odlazim za 12 dana. I ko zna kad ćemo se onda opet vidjeti. I šta će se desiti u međuvremenu. Šta ako ovo sve pokvari, šta ako izgubim najboljeg prijatelja, šta ako… I kroz svu tu zbrku u mojoj ludoj glavi, sve što sam uspjela reći bio je “znam”. (Još uvijek me zeza radi toga i to mu je glavni argument da on mene voli više jer mi je jednom više rekao da me voli, a ja sam njemu rekla “znam”.) Sjedili smo u tišini, tako zagrljeni, pojma nemam koliko dugo. Vrijeme više nije postojalo. Sve bilo u slow motion. Rekla sam mu da i ja njega volim i pitala ga šta sad da radimo. “Koliko tebi traje ta tvoja škola?” bio je njegov odgovor. “Pa 4 godine, mada bi možda mogla završiti i prije ako mi priznaju nešto sa našeg fakulteta”. “Hajde onda, požuri, završi taj vrtić, i vrati mi se, ja ću te čekati.” |