| ožujak, 2005 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
Juče je bio fantastičan dan!Dođem ja na posao i šef mi kaze da ne može da neđe projector. Great, mislim ja u sebi, a za dva sata je seminar i prezentacija koju ne možemo napraviti bez pojectora koji je, btw, baš danas odlucio da misteriozno nestane. Tražili smo ga zajedno po officu, u skladištu, no uzalud. Vidimo mi ne možemo ga naći, pa hajde da ga posudimo od nekoga. Nazovemo naše poslovne partenere, a oni ga već posudili nekom drugom do petka. Šta sad da radimo, nego traži i dalje. I onda nekih pola sata prije nego što ćemo krenuti sjetim se ja gdje bi on mogao biti -u jednoj kutiji sa stvarima koje veoma rijetko koristimo, ali smo ih koristili prosli put kad smo koristili i projector – i naravno, pronađosmo ga! Ali sad nam fali laser pointer! Ma hajde, kontam ja, mogu ja mahati rukamo po zraku i bez te spravice. Ali i to smo rijesili brzinskim odlaskom u Staples da kupimo novi. Ok, sad smo spremni, sva oprema je utovarena – znači možemo da idemo. Dođemo do klijenta, a kod njih neka zbrka. Momci odu da postave opremu, dok ja instaliram novu verziju našeg programa i konačno krene sve fino po planu. Ili sam bar tako pomislila. Pojavi se problem pri instlaciji – sasvim glup problem koji nije imao nikakvog smisla, ali skontala sam ja njega, riješila ga i instalacija se uspješno zavrsila. Testiram jednom, pa drugi, pa treći put, radi sve ko podmazano. Odem onda do conference room, a moje kolege jos nisu završile sve pripreme. A klijenti su tu i čekaju da počnemo jer trebali smo početi prije 5 minuta. Ok, šta se može – zgrabim ja laptop i projector (nisam ga ispuštala iz vida da ne bi opet nestao), pomognem dječkima i završimo mi sve za nekih 5-10 minuta. Klijenti sjede ispred kompjutera i nestrpljivo čekaju da seminar počne. Gledam ja njih i mislim – ah, koliko sam puta ja morala na vas da čekam, a vidi vas sad – po prvi put ste došli na vrijeme i gledate me k’o da kasnim 3 sata a ne 15 minuta. No, ne omete mene ni to i krenem ja sa s prezentacijom – sve prođe bez ijedne greške, tih mojih 15 minuta uvoda. E sad i oni treba da se logiraju na njihove mašine tako da mogu da prate ono što im ja pokazujem, kad mašine neće da rade. Sve i jedna šalje poruku u smislu “server cannot log you on”. Gledam ja u kolegu zaduženog za server, on gleda u mene i slježe ramenima. Hajde, kažem ja klijentima ja ću krenuti da vam to pokazujem, vi gledajete na platno dok to kolega ne popravi, sigurnoje u pitanju neka sitnica. Sure, sitnica koja se zove server nema license. Kolega se sjebo i nije pripremio server kako treba. Ali, čak me ni to nije omelo! Kažem ja klijentima žao mi je, ali nećete moći korsiti te divne kompjute koji su ispred vas, ali možete zato gledati na platno i pratiti šta ja radim. Nije im to baš bilo po volji, ali dva sata kasnije svi su bili happy – seminar se završio, naučili su što su trebali (bar se nadam da jesu), a ja sam dobila nekoliko komentara u smislu “you did a great job”. Vozim se nazad kući, sunce usjalo, temperature nekih 50-ak stepeni – ma pravi proljetni dan. Otvorim sun-roof, spustim prozore i raspjevam se sa Štulicem. Stanem na semaforu i počnem da razmišljam kako mi je drago što se zavrsio ovaj crazy day. I začudim se sama sebi kako sam pri svemu tome ostala pribrana i cool, kako sam dobro reagovala na sve to. Ni jednom se čak nisam ni iznervirala, a imala sam razloga. Onda se sjetim da sam ujutro otišla na posao sat vremena kasnije. To je dragom i meni dalo dosta vremena za kvalitetno gužvanje čaršafa. Pa naravno, pomislim u sebi, kad ti dan tako fino počne ništa ga neće pokvariti! |