golly&bossy

Dragi Naši,
Čudni putevi doveli su nas do daruvarskega kraja i plantaže od 22.000 lješnjaka. Cili dan smo dirinčili među lješnjacima i rad na zemlji nije nas ispuni. Kako ni inače. Ali ispuni nas je sir s Durmitora i domaći ajvar, pečeno meso i kompiri. Ali ovo ni bitno. Bitno je da smo na kraju išli u jednega susida koji ima ogromni bokun zemlje s livadama, šumarcima, potočićima koji izviru u šumarcima. A po toj Arkadiji šeću se konji, šetlandski poniji, tovari, srne i jeleni lopatari.



“Livade i konji nesedlani.” reka je Jure Kaštelan. A Vasa Ladački je želeo konje vrane, po livadi razigrane. Normalno, i mi bi nakon što smo ovo doživili.
Inače, srne i jelene nismo vidili, povukli su se u šumarke, ali zato su konji prijateljski i dođu se mazit.

Tovari su posebno ograđeni, imaju svoju štalicu i imaju izvor potoka.
- Zašto su vam tovari posebno ograđeni? – pitali smo gazdu
- Zato što bi inače tovar skoči na kobilu.
- Pa što, onda biste dobili mazgu.
- Ije, ali ona kobila je lipicanerica i ona je zaštićena i po zakonu se može parit jedino s lipicancom.





Ogota (magarica op.a) je siva, tovar je crni, a malo pule (magarčić op.a.) je preslatko. Već smo čuli da je pule najslađe mladunče od svih životinja, ali mi ga nismo nikad vidili. Dok smo odrastali još je puno čejadi u Staremu Kraju imalo tovara, imali su ga i nama baba i dida, ali puletih više ni bilo. I sad se moramo složit - pule je najslađe mladunče u cijelom životinjskom carstvu!







Što smo zaključili? Da su konji najplemenitija i najsavršenija bića od svih bića u svemiru. Iza njih su kentauri, a onda ljudi. Ali ne svi. Jer puno je ljudi, a malo je čovjeka reka je jedan birtijaški filozof i ima je pravo.
Zato se ne čudimo Jonathanu Swiftu koji je u Guliverovim putovanjima konje odnosno Houyhnhnme predstavi kao razumna bića, a ljudi tj. Yahooi su divjaci.



“Jebeš film bez helikoptera. A ako nema helikoptera mogu i konji“ reka je odavna naš prijatelj Mumi. S ovim dolazimo do druge teme posta: predstave Rat i mir. U predstavi nema baš konja konja, nego konja s hvataljkama. Ali i to prolazi gornje kriterije.
To smo bili gledat predstavu prošlu setemanu. Priznajemo bili smo malo u strahu, predstava ipak traje 4 ure, ali nismo požalili. Dapače, odlična je.
Prvi čin je kako jedan san, drugi je malo dosadnjikav (to je ona polovica knjige s bitkama) ali isto može proć, treći je totalno iznenađenje i duhovit je.
A najbolje od svega su kostimi. Savršeni su. Svi, i muški i ženski. I vidi se da je roba stvarno kvalitetna, dobro skrojena, da ne viru konci, da je dobar štof.

(izvor: Večernji list)
Ova bila haljina što je nosi Nataša Rostova kako da je rađena od svile iz ekološkog uzgoja koju su preli dudovi svilci dok su slušali Mozarta, a sve pod budnim okom plemenitih konja. Toliko se vidi da je kvalitetna.

Summa summarum, sve želimo: crni kapot grofice Rostove, nakićeni kapot cara Nikolaja, vojnički kapot kneza Bolkonskog, krznenu pelerinu Helene Kuragine. Natašinu vestu iz zadnjega čina (slika ispod). Čizme od cilega ansambla.
Da to imamo više nikad ne bi brinuli što ćemo obuć, bili bismo namireni do susvita.

(izvor: Slobodna Dalmacija)

Predstava nas je navela da se još jedanput prihvatimo čitanja Rata i mira. Pročitali smo ga na faksu, ali sad ćemo ponovo. Pa koliko bude trebalo.

Ima super film o Tolstoju zove se Tolstojeva posljednja stanica, Last station u originalu. I u njemu scena kad Tolstojeva žena Sofija Andrejevna govori da je Rat i mir prepisala šest puti jer je jedina razumila Tolstojev rukopis. Pogledajte, to je na 1:13.



E, ako ga je ona prepisala šest puti, i to na ćirilici, možemo ga i mi još jedanput pročitat.

Do svidanija,
Vaši

Dragi Klingoncy,

Nakon što smo inkartali kuću i učinili od gustrine još dva apartmana, došlo je vrime i za afitavanje. Lancuni, krpe, domestos, arf, metla i škovacera bili su naši najbolji prijatelji, a Mi smo u zamršenim lingvističkim kodovima dočekivali i ispraćali furešte, odčepljivali sifone od dugih anglosaksonskih vlasi, penjali se po krovu namištat antene i vrijedno peglali lancune.



Uz to, pasionirano smo nastavili orat na Njivama kulture, bavili se hibridima i endemičnim biljkama, pljevili, kosili i borili se protiv insekata.
I tako je, Bogu Hvala, doša i Deveti misec i vrime kad sve Elementarne nepogode koje Nas snađu priko lita pomalo greduća, a idilične plaže, prostrani i komforni apartmani i primamljive mrkinte ostanu samo Nama do slijedeće sezone.

Kutak za marketing i reklame:


Ovo je Jezero blizu Lumbarde:



Ovo je Pupnatska Luka:



A ovo je Proizd:



/Ako kogod hoće doć i u postsezoni ili dogodine, slobodno Nas kontaktirajte!/

Mi, inače, u Deveti misec slavimo rođendan i obično volimo Paf Dedi tulume koje organiziramo danima unaprid, ali ovi put smo odlučili sve prispat, pokrit se s dekom po glavi i čekat da rođendan prođe.
"Nećemo da Nas niko zove niti da Nam kogod čestita. Ne da Nam se činit sendviče, snimat muziku, prat kuću posli partija, činit pozivnice etc. A ionako nemamo što obuć i frizura Nam je totalna koma. Sve ćemo prispat i neka Nas Svi, ali baš Svi pustu na miru!".
Uglavnom, Klingoncy, bili smo zapali u depresiju goru nego kad smo crno-bili megakultni Audry Hepburn kapot iz Rima stavili prat u makinu i kad je izaša iz pranja veličine za dite od četiri godine.
Dijagnoza: Postsezonski blues i Ispražnjene baterije.
Dan prin rođendana odlučili smo se preselit na Grenland, vrć mobitel u more i isključit se s društvenih mreža. Uh! Bilo Nam je dosta svega. A od afitavanja i oranja po Kulturnim livadama totalno su Nam prigorili motori. Onda je doša Yo Babba i kad Nas je vidi pita Nas da koji Nam je Kua, a Mi smo rekli da nemamo snage učinit Party i da Nam je sve Bezveze.
Onda Nas je Yo Babba izvuka iz depresije.
Jer Babba je samo za Nas dizajnira i napravi fotelju od drva i pokloni Nam je za rođendan jer da smo mi Queen, a Queen mora imat svoju fotelju.
Odma smo došli Sebi tj. revenjali. Onda smo zvali Frizera i Kozmetičarku i odlučili rođendan provest po bjuti salonima i cilo popodne ne radit ništa nego se timarit.
Prvo što smo čuli u rano jutro na svoj rođendan bilo je "Hallo, Mamma, sretan ti rođendan! Baba je učinila tortu. Je li mogu načet tortu?"
Onda su Nas iz svita zvale Bile Muhe. Drago Naše Dite, Drage Naše Bile Muhe!!! Kako ste Nas usrićili!
Onda smo došli doma i dočekala Nas je Naša Teta Milla s poklonom. Tri kuhinjske krpe!



Jer da prava žena mora uvik imat kuhinjske krpe u rezervi, a ona ih uvik ima u rezervi i da ona ni mogla više dat jer da joj je mala pensija i da joj damo kartu od poklona jer da će služit za štogod drugo. Genijalno! Ko to može platit?!
Iako nikoga nismo zvali, na kafu za rođendan su Nam došli Prijatelji i dobili smo ljubičastu vješalicu za nakit u ljubičastemu saku. Oni koji Nas dugo i pažljivo gledaju znaju koliko volimo Ljubičasto.



Kad smo išli obidovat, na Naš pijat Mater je stavila jedan mali narančasti cvit.
Nismo puno govorili, ali bili smo sritni.
Onda smo išli na masažu i na frizuru i bilo Nam je fantastik.
Od kozmetičarke smo dobili poklon bon za pedikuru jer da smo im super mušterija i da obavezno i to u njih moramo probat. Naravno da hoćemo jer mi cjenimo profesionalce koji pamte kad im klijenti imaju rođendan.
Posli masaže i uru vrimena na frizerskoj stolici, ispalili smo od glada i kupili smo ogromni burek.
Zaputili smo se u sumrak i otvorili bocu vrhunskog bilog vina kojeg smo dobili za Posebne prigode, jili burek i nazdravili Ljubavi. Bili smo u glam rok Fornarina patikama.
Onda smo se zaputili priko Dubova na drugi kraj Otoka, raspalili rokenrol i mislili kako bi bilo genijalno poć na lignje.
S Havierom Bardemom. Bez Stavrosa.
Onda smo zaspali.
Onda je posli po noća zazvoni telefon.

Kling! Kling! Kling!

Mi: "Hallo? Je li Čovik?"
Čovik: "Sretan ti rođendan!!!"
Mi: "Kad ćeš poslat ono što si Mi kupi?"
Čovik: "Ništa te ne čujem!"
Mi: "Što si Mi kupi???"
Čovik: "Ništa ti nisam kupi."
Mi: "Potpuni muk i tišina."
Čovik: "A bi li volila poć...".
Mi: "YEEEEEEEE!!!! Eto Me!!!!"

Klop.

Onda smo opet zaspali i slijedeći dan išli s Tri Mega Frendice na večeru. Jili smo medaljone od grdobine s tartufima i šampanjcem i pili super peliško vino.
Evo jedna stara slika od ove zime da vidite kako je to kripno:



Dobili smo najerotičnije rećine na svitu. Rećine na ježine.



I dobili smo još genijalnu dizajnersku plavu torbu na plavu zatvorenu punistru.



A najlipše od svega, društvo onih s kojima uvik guštamo i s kojima je uvik ko na Paf Dedi partiju, bez obzira je li pijemo čaj pokriveni s dekom na kauču ili šetamo po parkovima i gledamo izložbe.
I tako smo proslavili svoj 37. rođendan kojega smo htili prespavat.
Nismo radili party, niti je DJ svira do zore niti su gorile baklje, ali svejedno Nam je bilo lipo jer...svi koje volimo su, na ovi ili oni način bili s Nama i pokazali da su uz Nas i kad nismo u glamuroznom izdanju.
I onda...dva dana posli...na vratima se stvorila Tijuana s Ogromnim Narančastim Poklonom.



A unutra...Ludilo lampa za Naš novi dom!



Prijatelji uvik donosu Svitlost, a Mi smo upalili novu lampu, zapalili šteriku i zatvorili škure od jedne životne faze i... od punistre.



Volu Vas Vaši.