sensualissimo

Sa-rrr-a-je-vo,volim taj engleski naslov
mog rodnog grada,grada u kom sam proveo
prvih sedamnaest godina svog života.
Juče sam ga ponovo okrznuo pogledom tj.
boravio u njemu,nekoliko časova.

Krenuli smo u cik/zrik zore,no petosatno
putovanje nije me iscrpilo:usput sam
ćaskao sa bratom i slušao prekrasni
GRAND PRIX Teenage Funclub-pravi album
za vožnju uz iznenađujuče idilično Pivsko jezero
u smiraj(još jednog)ljeta;bilo je
suviše nemonotono i kratko,relativno,da
bi se umorili.
Čim stigosmo,pohitasmo da se patimo u
redovima za zamjenu lične karte.Čekali
smo,brat i ja,brat bratu skoro pa tri
ure-mal se nismo urinirali u gaće,gladni
i urnisani od stajanja bespotrebnoga:e
TO bješe UMARANJE.

U Sarajevu sam,posle 92,bio samo jednom,
ima tome već sedam godina.Zaprepastila
me ledenost srca,ravnodušnost koju
(ni)sam osjećao,odsutnost bilo kakve
emocije.Kao ni tad,ni sada nisam imao
kod koga svratiti:moji prijatelji,
školski drugovi,rođaci "trenutno" su
u Australiji,Kanadi,Njemačkoj,Britaniji,
Srbiji,Makedoniji,Crnoj Gori...Ekipa
iz kvarta se rasula,i,zapravo,nisam
uspostavio kontakt ni sa jednom od
tih,u dječaštvu važnih,osoba.Nije da
nisam želio,prije će biti da se nisam
potrudio.
Svratili smo,ipak,do Vrbanja mosta,na
pola puta između Grbavice i Skenderije,
stajali ispred srušene zgrade u sred
našeg naselja,popeli se na garaže na
kojima smo nekad šutali fucu,nijemo
razgledali okoliš.Simbolično,ulice su
bile puste-NIGDJE SE DJECA NISU IGRALA.
Bilo je tri sata posle podne:pamtim
kako smo tad landarali po kvartu i dizali
graju a mrzovoljne dekice nas tjerale i
posipale ladnom vodom,jer je,kao,bilo
vrijeme odmora.Sve su ulice bile prazne,
prilično čudno,ulice koje su se nekad
zvale(simbolično?)Beogradska,Zagrebačka,
Splitska i Ljubljanska-jednom riječju
Kovačići.Da se ne lažemo,taj dio grada
bio je primaran,jedan od najljepših za
stanovanje,srce urbanog,a opet izvan
prevelike buke i vrenja saobraćajnoga.
Izuzimajući par zgrada koje se renoviraju
sve je ostalo isto,malo toga se promijenilo,
ALI drugi su ljudi,druge nafake,ćeifi,
seirenja,duše drugačije.Sve su te ulice
preimenovane,očišćene,neke nove zgrade
su izgrađene,pompezne ili i stilizovane:
Visoko Tužilaštvo BiH,Britanski Savjet,
sjedište UNPROFORa...Pravi mali super
sređeni diplomatski centar na dva minuta
do Holidej Ina ili desetak,pjehe, do ex Vase
Miskina.Svako bi poželio da se nasmiješi,
ili prokomentariše taj pitki,isprazni
ambijent(koji je nekad bio topliji,
intimniji,ličniji,NAŠ dakle)...Nismo
progovarali,ljubopitljivo smo istraživali
teren,očekujući da se nešto dogodi...

SUVIŠE JE VREMENA PROŠLO DA BI SE BILO
ŠTA DOGODILO,brat je rekao.Nisam vjerovao
svom srcu,ali potvrđivalo je to.Sem nekih
uopštenih prisjećanja i nekonkretnih
misli lutanja, nije bilo ničega-ni Nostalgije,
ni Sjete,ni ožalošćenosti,ni Gnjeva,
ni Kajanja,ni Tuge,ni Radosti,
ni Boli,ni MRVICA EMOCIJA!

Bilo je gotovo.Povratka nije bilo.

Odvezosmo se do Baščaršije,pojedosmo
po porciju ćevapa,prošetasmo glavnom
džadom-i krenusmo natrag.
Grad u kome sam proveo najljepše godine
svog života,nije me stegao u zagrljaj,
ili makar pomilovao po kosi.Mimoišli smo
se,korektno se pozdravivši,bez osmijeha
-kao bivši ljubavnici koji žive nekim
novim,dalekim životima i već su skoro
izbrisali iz sjećanja,negda tako strasnu,
opasnu romansu.
Okrenuo sam se,negdje u predgrađu,
osvrnuo na izlasku,nepotrešen i stoga
začuđen,bez uzrujanosti,bezmalo posve
ravnodušan,kao bilo koji drugi stranac
u Sa-rrr-a-je-vu,ili bilo kom drugom
gradu.

Bilo je gotovo,nije bilo povratka...
ZAUVJEK.