dijalozi

Mario: Ja lažem! Govorim li istinu ili lažem kad to kažem?

Goga: Ako tako kažeš, lažeš, jer sve što kažeš ja ti vjerujem.

Mario: Ali, ako govorim istinu znači da lažem, a ako lažem znači da govorim istinu, koje je od toga?

Goga: Sve kaj mi govoriš shvaćam kao istinu jer ti vjerujem. Ako mi govoriš laži, onda me lažeš.

Mario: Ne fokusiraj se na mene nego na tvrdnju: Ja lažem! Kad netko to kaže govori li istinu ili laže, u samoj toj tvrdnji?

Goga: Ne može tako, moraš bar malo poznavati osobu koja to izjavljuje. Recimo, kad ja kažem da lažem onda i lažem.

Mario: Da, lažeš, ali si time rekla i istinu, da lažeš, kužiš? To je zapravo paradoks, ta tvrdnja. I tu nije bitno poznajemo li osobu ili ne jer uzimamo u obzir obje pretpostavke: ako pretpostavimo da netko time govori istinu, to znači da laže (jer to kaže njegova istinita tvrdnja), a ako pretpostavimo da laže, znači da govori istinu.

Goga: Da, kužim, iskrena sam, a kažem da lažem, i lažem, i istinu kažem.

Mario: Tak je, kontradikcija je neminovna, lažeš, a govoriš istinu, odnosno govoriš istinu, a lažeš, to je zapravo stari sofizam s kojim se filozofi muče još od antike Je li moguće da tvrdnja bude istovremeno istinita i lažna ili je moguće dokazati da je samo istinita ili samo lažna? Neki filozofi vele da je to samo igra riječi, a drugi pak da se radi o ozbiljnom filozofskom problemu, odnosno logičkom paradoksu.
Možda stavljanje tog „problema“ u stihove može pomoći u njegovom rješavanju.

Ja lažem!

Govorim li istinu ili lažem

kad to kažem?

Ako govorim istinu,

znači da lažem.

Ako lažem, znači

da govorim istinu.

Recite mi istinu,

lažem li?