dijalozi

Goga: Jel ti imaš neku obleku za smrt?

Mario: Nemam , a ti?

Goga: Ne, pa to su obično stari ljudi tak znali kupit neku najbolju obleku, za bake bi to bil neki kostim, a za dede odijelo. Ja nemam pojma kaj se oblači mrtvima, mislim koda oni znaju. Ja samo nebi da me obuku u nekaj uštogljenog, majko mila bilo bi mi loše na onom svijetu. No, problem je to ak ja svojima i velim kaj bi ja, a ja bi recimo neke moje trapke. Ko zna jel budu oni to baš i ispunili. Jednom smo imale raspravu pa sam rekla mami da bi htjela da me kremiraju i bace u Mrežnicu s našeg mosta u mjestu. Jao, dobro da je nisam time usmrtila kolko nije mogla doć k sebi, što od pomisli da bi bila prah i pepeo, što od pomisli kaj bi ljudi rekli.

Mario: A kaj stvarno misliš da bi ti bilo bitno kak si obučena kad te više nebu bilo?

Goga: Joj, pa nebi mi bilo bitno tad, hehe, bitno mi je sad. Tak ljudi razmišljaju jer ko god je otišo nije se vratio pa nam ispričao kak se osjećao.

Mario: Znači, sad ti je bitno kak će te obuč kad te nebu bilo. A zakaj ti je sad bitno kad bu to bilo kad te nebu bilo?

Goga: Pa zato kaj sam sad živa i mom mozgu je sad bitno i misli da bi mu i onda bilo bitno, a zapravo je tak svejedno.

Mario: Naravno da je svejedno, pokojnika oblačimo radi nas živih, ne radi njega, jer kaj buju rekli drugi ak ga nismo oblekli kak spada, a zahvaljujući vlastitoj taštini to oblačenje pretvaramo i u natjecanje, tko će svojeg pokojnika ljepše obuč, naročito ako će lijes biti otvoren, a slično je i s lijesovima, ko će imati ljepši lijes... No, to natjecanje ipak ovisi o našem imovnom stanju, mnogi od nas su sretni da uopće mogu platiti sprovod, kakav takav.

Goga: Da, zanimljivo, unatoč svim tim razlikama, ponajviše financijskim, smrt nas sve čini jednakima.

Mario: Je, iako u tom natjecanju pokušavamo i u smrti postići prestiž nad drugima, da se zna da ipak nismo svi jednaki. Veliš da bi ti bilo loše na drugom svijetu ak bi te obukli kak ti ne paše, znači li to da ipak vjeruješ u život poslije smrti i da bi ta obleka imala funkciju i tada?

Goga: Ma joj, znaš mene, ja ti vjerujem u sad i ovdje. Iako moram priznat da sam se prije jako bojala smrti, nakon raznih boleština, nekako sam ipak prihvatila da bi rađe i umrla nego trpila bol. Samo, rađe bi umrla da me krkne odjednom nego da znam da umirem i odbrojavam dane. Isuse, kak bi ja mogla umrijet i tebe ostavit?

Mario: Pa nikak, ko ni ja tebe, mi ćemo zajedno umrijet. I nek nas skupa spale gole.

Goga: I bace u Mrežnicu da nas ona vječno nosi.

Mario: Tak je.

Dragim našim blogerima želimo sretnu i uspješnu 2018. godinu.

Nismo baš bili nešto aktivni u 2017., volje smo imali, ali zakazalo nam slovo, nekako se prsti ulijenili. Nije ni čudo, puno nam se toga izdogađalo, al' baš onako žešće, i mijenjalo nas.

Susretali se s bolestima bližnjih, skupljali stresove i hrabrili se jedno u drugome. Nije bilo lako, sad je iza nas, neka tamo i ostane. Isplivali smo jači, drukčiji i još snažniji, jedno uz drugo.

I kad pomislim da nemam apsolutno ništa u životu, osvjestim si kako sam jako bogata, jer tolika ljubav je blagosolov koji neki nikada u životu ne osjete.

Ok, ok, da ne mislite da se mi ne svađamo, mimoilazimo u mišljenjima i tvrdoglavimo, o da, ali kad okupam svoj pogled u tim očima koje su me na prvu osvojile, postajem nemoćna i bitno je da smo jedno uz drugo.

Pa eto neka nam je sa srećom svima skupa u svih 365 dana svega i svačega.

I, za kraj jedna pjesmica od Maria


Evo godine nove i brda love

Godinu smo novu dočekali,
sad med i mlijeko će teći,
jer mjere su nam uveli
od kojih će standard bit veći.

Sreći našoj nema kraja,
jer minimalna plaća
raste do jaja,
a osmijeh na lica se vraća.

Mladost naša ushićena slavi,
posao će lako sada
naći onaj pravi,
to im daje naša vlada.

Narod se veseli i ne brine,
al' došlo je ipak vrijeme
da se s tog tripa skine
što postao je teško breme.