 Imala sam jak poriv ovih dana da jednostavno nestanem sa bloga...Svaki put kad bih došla s namjerom da konačno idem kliknuti za definitivno brisanje bloga naiđem na nečiji komentar vas koji me čitate. I onda stanem i maknem se od kompa i od bloga. Teško mi je samo nestati :-/ Ne volim oproštaje i nestajanje mi je u krvi. Jednostavno me više nema. Opravdavala sam se jednom bratiću kako je to ionako nepotrebno, pozdravljanje, da vidjet ćemo se opet kroz koji mjesec i tako. Na blogu je to drukčije. Ovdje nema: vidjet ćemo se za koji mjesec. Il sam ovdje ili nisam. Danas sam se išla pozdravit za najboljom prijateljicom. Otišla je doma na 2 tjedna. Skoro sam počela plakati na Žabici već (da, valjda mi je period takav da mi se plače, nisam već predugo pa valjda nadoknađujem, hm). Nisam ju htjela pustiti iz zagrljaja. No, najbolji prijatelj mi je rekao da ne dolazi u obzir da sad plačem pa sam mu prkosno odgovorila kako ću onda doma...često puta se ne vidimo po par dana, jer smo skupa samo na jednom studiju, ali opet znam da je tu negdje...a sad znam samo to da je sretna jer je doma :) , ali i da je daleko od mene :( Istovremeno sam sretna i nesretna. I može ova muzika mi svirati i ne znam što sve ne, ali tako je loše kad se ja vežem za ljude. Baš loše. A lako se vežem. Ne treba mi puno s jedne strane, a s druge mi treba puno u odnosu s ljudima. Baš nikako ne mogu biti umjerena. Jednostavno ne znaš što je gore! :-/
|