KATEDRALA U DŽEPNOM IZDANJU

Jedanput davno, pre mnogo godina, neko je rano zazvonio na moja vrata. Otvorio sam ih i pred njima ugledao katoličkog sveštenika sa torbom. Priznajem, posle neprospavane noći, viđao sam i čudnije stvari, bele miševe i bele konje sa boca "White horse" — ali katolički sveštenik u osam sati ujutru, mi se još, zaista, nikada nije dogodio, pogotovo ne u Beogradu, gde sveštenici obično nose brade.
— Dobro jutro! — reče on. Otpozdravih, prisećajući se šta sam sve pio sinoć? Uglavnom, ništa: nekoliko "bloodv mary" (bez paradajz-đusa!) i litar ružice ...
— Oprostite što vas uznemiravam! — rekao je. — Prolazio sam slučajno stepeništem, pa primetih vaše prezime na vratima. Jeste li vi, možda, Mađar?
— Ne! — rekoh. — Na žalost, nisam Mađar.
— Ja sam poreklom Mađar... — nastavi sveštenik, premeštajući se s noge na nogu. — A, na mađarskom, vaše prezime znači začin, pa sam mislio ...
(Tačno, pomislih, koliko su samo puta za mene govorili da sam u svakoj čorbi mirođija!)
Bilo mi je, zaista, žao što sam Srbin, a ne Mađar. Kako da razočaram čoveka tako rano ujutru? Baš mi ga je nekako bilo žao.
— Izvolite, uđite... — pokušah nekako da popravim tu istorijsku grešku.
— Ne bih ulazio ... — ustezao se on. — Samo sam prolazio ovuda, pa pomislih, da ste, možda, Mađar. Vaše prezime, naime, liči na mađarska prezimena ...
Pozvah ga još jedanput i on, najzad, pristade. Seo je na ivicu fotelje i spustio svoju veliku torbu pokraj nogu. Tada ga bolje razgledah.
Bio je to čovek srednjih godina, srednjeg rasta i blagog lica, iza čije se smirenosti krila pronicljivost i čvrstina. Ponudih ga pićem. Reče da ne pije. Posediti malo, može, ali piće nije prihvatio. Pogled kojim je lagano obišao dnevnu sobu zadržao mu se na belom zidu pokraj peći; tamo je bilo obešeno raspeće. To je jedan starinski krst sa raspetim Hristom iz devetnaestog veka, koji potiče iz grada Stona i veoma dobro stoji na belom zidu. U mom grešnom životu ponekad volim da se osećam kao kaluđer, koji se odrekao svega. Mislim da je svešteniku bilo malo lakše, posle razočaranja što nisam Mađar, kada je ugledao nešto poznato na zidu.
— Gle! — reče obradovan — Raspeće!
— Tačno! — odgovorih. — Pripadalo je precima moje žene ...
Nisam znao kako da oslovljavam svoga neočekivanog gosta. Najpre, nije se ni predstavio, niti je trenutno postojao neko ko bi mi ga mogao predstaviti. Da ga oslovljavam sa "oče", zvučalo mi je prilično arhaično; uz to, nije bio mnogo stariji od mene; možda, najviše, desetak godina. Župniče? Odkud znam da je župnik? Bio je odeven u sivo odelo, a njegovu profesiju odavala je samo bela, kruta sveštenička kragna od plastrona ili nečeg sličnog. Kao da je osetio moju nedoumicu, reče mi da ga mogu oslovljavati jednostavno, samo — pater.
— Vaša supruga... — upita posle kraće ćutnje — ona je...
— Katolkinja. Ja sam pravoslavac.
— A vaša dečica?
Te godine, dečica su mi bila mala. Jedno od moje dečice, upravo je čitalo neki svirep strip, žvačući gumu, a drugo vežbalo na razdrndanom pijaninu marke "Petroff".
— Moje kćerke — rekoh, ne bez izvesnog izvinjenja u glasu — za sada su ateistkinje.
— Što to znači? — upita pater sa blagim zanimanjem.
— To znači — odgovorih — da predstavljamo u neku ruku, tipičnu jugoslovensku četveročlanu porodicu. Majka Hrvatica, otac Srbin, a deca — Jugosloveni!
Pater je odmah razumeo o čemu se radi. Ali kako to objasniti nekom strancu? Setih se posljednjeg popisa stanovništva: Popisivači su hteli da polude! Moj materinji jezik je bio srpski, jezik moje žene bio je hrvatski; jedna kćerka se odlučila za srpskohrvatski, a druga za hrvatskosrpsku varijantu! Kako bi, na primer, neki stranac shvatio da se jedna ista familija sporazumeva na četiri jezika u istoj kući? Srećom, patera nisu zanimala jezička pitanja.
— Znači, ako sam dobro razumeo — reče posle kraćeg razmišljanja — vaše kćeri nisu krštene?
— Ne, nisu... — odgovorio sam skrušeno.
Priznajem, mnogo sam razmišljao o tom problemu. Nama je lako da izigravamo tipove koji ni u šta ne veruju, kad su nas, ipak, krstili još pre rata. Čovek osigurava decu od raznih stvari; odvodi ih da prime vakcinu protiv tuberkuloze, boginja ili nekih drugih bolesti, hrani ih vitaminima, upozorava na razne opasnosti... A, šta, ako nešto zaista postoji? Ne poznajem ni jednog filozofa, mislioca, naučnika ili zagriženog ateistu iznad četrdeset godina, koji, za svaki slučaj, ipak nije kršten! Kakva sam samo budala! Zbog čega sve ovo pišem? Naljutiće se na mene i bogomoljci bezvernici.
Za bogomoljce mi je, ipak, lakše. Oni nisu na vlasti.
— Mnogo grešite... — reče, najzad, pater. —Trebalo ih je krstiti?
— Znate — kazao sam — postavlja se veliki problem! U koju veru? Katoličku ili pravoslavnu? Ja sam, dozvolićete, najmanje kriv što su se naše dve crkve u vreme Raskola razišle zbog nekih nesuglasica ...
— To, uopšte, nije važno! — odmahnuo je rukom pater. — Trebalo je da ih krstite!
— Dobro... — složio sam se sa njim — ali ako ih krstim u jednu veru, to ne bi bilo pravično. A, s druge strane, ako jedna bude katolkinja, a druga pravoslavna, može među rođenim sestrama doći do razilaženja zbog različitih pristupa religiji. Na primer, da li je centar vere Carigrad, Moskva ili Rim? Da ne idemo dalje...
— Trebalo je da ih krstite... — ponovi tužno pater.
— Vidite... — nastavio sam — najbolje će biti da to one same odluče jednoga dana kada budu zrele osobe. Ne bih želeo da na njih utičem dok su još male. Na mene su, naime, toliko uticali u detinjstvu, da ga gotovo nisam ni imao ...
— Kako to mislite?
— Zašto da ih postavljam pred tako ograničen izbor? Katolici ili pravoslavci? Možda će poželeti da budu protestanti? Zatim, tu su kalvinisti, prezviterijanci, adventisti, Jehovini svedoci, da ne pominiemo male verske sekte, koje nisu nezanimljive. S druge strane, kao što vidite, Islam je u ekspanziji. A, današnja mladež se zanima mnogo i za budizam, koji je, kao što vam je, verovatno poznato, mnogo starija religija od hrišćanstva. A, možda, ni to ne treba isključiti kao mogućnost — možda će postati i komunistkinje? Ko zna? Krajnje levo, umereno desno, srednje, evrokomunistkinje... Ne treba ih pre vremena sprečavati u tako bogatom izboru ideologija, zar ne?
Pater me je gledao sa prekorom. Izgleda da je čitav moj trud da mu objasnim kako stoje stvari, shvatio kao neku vrstu verbalnog slaloma.
— Vidite — reče posle izvesnog vremena — čujem vašu kćerku kako vežba. Vi ste joj, naravno, pomogli da pronađe svoj put ka muzici. Na isti način, deci treba pomoći da pronađu i svoj put prema Gospodu! Nije uzalud rekao Hrist: "Pustite malene k meni!"
— Znate li šta ona svira? — upitah.
Ustao je i prišao pijaninu. Ponovio je savršeno nekoliko taktova "Francuske svite" Johana Sebastijana Baha i osmehnuo se superiorno:
— Znam... — kazao je. — Znam.
— Pa, zar, zaista, mislite da u Bahu nema mnogo više spiritualnosti, nego u bilo kojoj crkvi?
— Ne razumem vas?
— Kako da vam objasnim? Crkva je, na kraju krajeva, ipak izvesna organizacija. Kao i bilo koja druga institucija, ona poseduje preciznu hijerarhiju, svoju dogmu, zakone, policiju, stroge kazne za nevernike i nagrade za pravoverne ... Na izvestan način, čovek može da bude duboko religiozan i izvan nje!
— Oprostite — upita pater — šta ste po zanimanju?
— Pisac — odgovorih. — Ukoliko je to, uopšte, neko zanimanje.
Ustadoh i poklonih mu jednu svoju knjigu. Razgledao je sa zanimanjem i zahvalio se.
— Na žalost — reče — ne znam čime da vam uzvratim ovaj lepi poklon? Nisam ništa poneo sa sobom. Ali, možda bih mogao ...
Ne reče šta. Pogledao me je u oči, zastavši na čas:
— Možda bih mogao da osvetim vašu kuću? — reče. — Naravno, ako vam to ne bi smetalo?
— Zašto bi mi smetalo? Samo vi radite svoj posao!
Uostalom, zar ne primam svakoga ko mi pozvoni na vrata? Ljude koji osiguravaju moj dom, pisce koji sami prodaju svoja izdanja, prodavače novogodišnjih čestitki, prosjake, skitnice, putujuće trgovce, društvene radnike iz mesne zajednice, pozivare, sve njih? Ako jedno osvećenje ne pomogne ovoj kući, odmoći joj sigurno neće!
Pozvah ženu i decu u dnevnu sobu. Pater je otvorio svoju misterioznu torbu i počeo da iz nje izvlači, najpre. Bibliju, a zatim, beli čipkasti šal, bočicu sa svetom vodicom i posudu za tamjan... Pomogao sam mu da navuče belu halju. preko odela i zavezao mu je na leđima.
— Imate divnu portabl-katedralu u torbi! — pokušah da budem duhovit.

Torba je, zaista bila duboka i tamna, da me ne bi nimalo začudilo da je iz nje izvukao propovedaonicu, orgulje, malu baptiseriju i dva ministranta.
Otvorio je Bibliju i nekoliko časaka tražio pogodan odlomak. Najzad se odlučio za onaj deo koji govori o književnicima i farisejima, kojima bi bilo krajnje vreme da se opamete i vrate na puteve prave vere. Tu se, očigledno, radilo o meni, ali nisam mogao u potpunosti da ga pratim; dok je čitao, davao sam panične znakove deci da prestanu sa žvakanjem guma. Ne bih, naime, hteo nikoga da uvredim u svojoj kući.
Posle čitanja, pater nas sve poprska svetom vodicom, a onda zapali malo tamjana, čiji miris nisam godinama osetio u svojim nozdrvama.
Iz sobe su kroz zatvorene prozore panično bežali intelektualistički đavoli i demoni, a vraćalo se zaboravljeno detinjstvo u mirisu tamjana. Sva sreća što nam je bar, tamjan zajednički!
I eto, u ovoj istoj sobi, gde su se dimile sve vrste cigareta, lula, cigara "Davidoff", tompusa i škije, indijskih štapića i još koječega, ovde, gde su se moji gosti najrazličitijih ubeđenja svađali do zore, nadmudrujući se i nameštajući jedni drugom cinične zamke, posmatrao sam jednog sasvim drugačijeg čoveka, koga je, očigledno, ispunjavala vera. Ne verujem da je bio toliko dobar glumac da se sve vreme pretvarao. Tako dobri glumci ne postoje. Obavljao je svoj posao vrlo dobro, precizno i ozbiljno. Što je najvažnije, obavljao ga je bez velikog izgleda na uspeh, a da mu to, uopšte, nije smetalo. Veoma cenim tuđa ubeđenja i veru profesionalaca, koji vole svoj zanat, ma kakav bio. Pater je bi očiti profesionalac!
Pažljivo je složio svoje stvari, koje su pod njegovim prstima dobijale neku posebnu vrednost, baš kao predmeti na mađioničarevom stočiću s duplim dnom, a zatim se učtivo pozdravismo i on ode niz stepenice.

Gledao sam ga kroz prozor kako korača ulicom, vukući svoju malu katedralu. Ko zna, na čija će sledeća vrata pozvoniti i upitati nešto svojim ozbiljnim, prekornim glasom? Priznajem, pomalo sam mu zavideo na njegovoj veri. Kada bi to bilo moguće, kako bi bilo lepo ponovo verovati u nešto, što te nikada neće izneveriti! Uostalom, zar se i sam ne bavim sličnim poslom, kao i ovaj skromni profesionalac, što se bori za ljudske duše? Zar ne ulazim u tuđe kuće, kao i on, i pokušavam da spasem što se još može spasti? Pri tom, pater je mnogo bolji od nas, pisaca: nije tražio ni slavu, ni novac, ni publicitet, ništa... Baš ništa!
Zamakao je za ugao, ne osvrćući se!
Nikada nisam doznao njegovo ime, ni kojoj crkvi pripada.

MOMO KAPOR