Ina's World of Stories
12. Uljezi
|
Drugi dio 12. poglavlja „Kasnije ćemo o tome. Čekaj me na izlazu iz šume. Doći ću!“ rekao je i poljubio me, a potom se pridružio ostalima. U trenu su razoružali četvoricu od šestero naoružanih muškaraca. Izgledalo je kao da su djeci uzeli plastične pištolje, a ne opasnim ljudima prave. Njihov šef već je bio na podu onesviješten. Ona djevojka koja je na početku govorila veselo se osmjehivala pa sam shvatila da je vjerojatno ona bila ta koja ga je sredila. „Kako to da ste se predomislili?“ upitao ju je Erik. Žalac ljubomore me ubo u prsa. Bila je tako lijepa i snažna. Bili su savršeni jedno za drugo. Nisam se mogla pomaknuti iako sam trebala odvesti cure na sigurno. Činilo se da Erik ni ne shvaća da smo mi četiri još tu. „Znaš i sam da je odluka bila da ćemo ti pomoći samo ako odluka bude jednoglasna i da sam ja bila jedina koja je bila protiv. Zašto onda ne pitaš zašto sam se ja predomislila?“ rekla je ljepotica i jednim udarcem šake riješila nas još jednog od zlikovaca. Još je ostao samo jedan. Krio se iza zastora jedne od sobica. Nanišanio je i pucao. Na tren sam mislila da će opet raniti Erika, ali on je pogodio djevojku. Čudno, ali to me nije toliko brinulo. Možda sam bila zla, ali malo mi je čak bilo drago. „Hej! To su mi bile najbolje traperice!“ povikala je. Pogodio ju je u nogu i na svjetlom traperu već se pojavila krvava mrlja. Nju to nije pretjerano brinulo. Znala sam tko su oni. Ne odmah. Vjerojatno sam trebala to prije shvatiti, ali šok zbog svega je bio prevelik pa mi je trebalo dugo. Bilo je to prvi put da sam ih vidjela svih osmero. Svi su bili jednako jaki i brzi kao Erik. Sada mi je postalo jasno da zacjeljuju brže od nas običnih ljudi. Ne iste sekunde, ali brže. Nisam se mogla sjetiti je li mi Erik to već spomenuo. Ako je, posve sam to smetnula s uma. „Jesi li dobro, Lisa?“ upitao je Erik nakon što je nokautirao čovjeka koji je pucao na nju. Ostali su ih već vezali zajedno na sredini sobe. „Bit ću za nekih 10 minuta, ali moje traperice su uništene!“ doviknula mu je. „Zašto si se predomislila?“ upitao je moj Erik. Prišla mu je bliže. Nisu bili daleko od mene, ali činilo se da me ni jedno od njih dvoje ne primjećuje. Bili su toliko zaokupljeni jedno drugim. „Jer smo obitelj. Možda nismo u krvnom srodstvu, ali smo jedni drugima jedina obitelj. Obitelji se ne moraju slagati u svemu, mogu se svađati, mogu se čak i ne voljeti, ali su tu jedni za druge. Nisam te mogla ostaviti na cjedilu. Uostalom, samo reci hvala. Da nismo došli već biste bili mrtvi!“ objasnila je. „Hvala, Lisa“, rekao je Erik stavivši ruku na njeno rame. Okrenula sam se prema curama. „Klara, idemo!“ rekla sam. Više nije bilo prave opasnosti i ako smo htjele mogle smo ih i pričekati, ali ja sam vidjela i previše. Nisam to mogla podnijeti. Hodale smo u tišini do automobila. Otvorila sam ga. Jedna djevojka odmah je ušla unutra. Drugoj smo pomogle. Bila je tako slaba. Klara nije odmah sjela. Okrenula se prema meni. Nisam znala što bih rekla. Ni ona nije znala kako započeti. „Mama i tata...“ „Znam“, rekla sam. „Bilo je tako strašno, Tina. Ubili su ih samo tako, a mene su odveli. Mislila sam da te nikada više neću vidjeti, ali ipak sam se nadala da ćeš doći. Znala sam da ćeš me tražiti i da nećeš odustati. Kad je on došao tamo, prvo smo mislile da je to kraj i da će nas sada prodati, ali onda je rekao da je s tobom. Rekao je tvoje ime i da nam neće nauditi. Bila sam toliko sretna. Brzo su nas opet imali na nišanu doduše, ali sve se dobro završilo i tako mi je drago zbog toga! Tako si mi nedostajala! Znala sam da ćeš doći! Znala sam. Jer toliko gledaš Buffy da si već opsjednuta s njom. Zato sam znala! Buffy nikada ne bi ostavila svoju sestru u nevolji! Ne bi ni ti!“ govorila je dok su joj se suze slijevale niz lice. Usporediti mene s Buffy bilo je ludo. Ja nisam bila Buffy ni do koljena. Nisam imala pojma da je moja sestra toliko vjerovala u mene i imala tako visoko mišljenje o meni. Zagrlila sam ju i počela plakati s njom. Tek što smo se razdvojile, obrisale suze i sjele u automobil, čula sam Erikov glas. „Bilo je tako zakon kad si ga onako uplašio! Povjerovao ti je svaku riječ“, govorio je nekome od njih. „Znam! Bolje vam je da zaboravite da se ovo dogodilo i zaboravite ove cure! Ako vas vidimo još jednom nećete proći ovako dobro! Ubit ćemo vas. Obećavam. Skroz je povjerovao!“ rekao je nepoznati glas. „Barem su cure sada sigurne, a i mi. Ne znam što bi se dogodilo da su znali da samo trebaju pucati u naša srca, jedini naš organ koji se ne može oporaviti“, rekao je nepoznati ženski glas nešto tiše kao da se boji da će ih netko čuti. „Jesi dobro?“ upitao je Erik nagnuvši se kroz otvoreni prozor automobila. Uopće ga nisam čula da dolazi pa me uplašio. „Dobro sam“, rekla sam mrzovoljno pogledom prativši Lisu. Bila je daleko najljepša od svih prisutnih cura. Njena crvena kosa padala joj je na ramena u gustim pramenovima. Nije bila niti ravna niti kovrčava, više blago valovita. Crte lica bile su joj kao da ju je neki poznati kipar isklesao iz mramora – jednostavno savršene. Nije bila blijeda, ali koža joj nije bila ni pretamna. Svaka kretnja joj je odisala samouvjerenošću. Imala je savršeno tijelo i pune crvene usne. „Što je bilo?“ upitao me Erik i okrenuo se da vidi u što gledam. Brzo sam skrenula pogled. „Umorna sam. Možemo li krenuti?“ upitala sam ga. „Ne želiš im ni zahvaliti?“ upitao je začuđen. Valjda sam doista bila neljubazna. Na kraju krajeva spasili su nam živote. „Naravno. Oprosti“, rekla sam i izašla iz automobila. „Hej, ljudi, ovo je Martina!“ rekao je Erik. Grrrrrrr. Rekli smo zahvaliti ne upoznati! „Bok, Martina. Ja sam Meri. Drago mi je što sam te napokon upoznala!“ rekla je jedna od njih. Bila je sitna, čak niža od mene i djelovala je jako druželjubivo. „Ja sam Nela, a ovo su Sara i Megi“, rekla je plavuša. Na njoj nije bilo ničeg posebnog. Izgledala je nekako obično. Ne bih nikada rekla da je jedna od njih. No na kraju krajeva oni su bili samo obični ljudi sa super genima. Rukovala sam se sa svima. Megi je imala kratku smeđu kosu, a Sara isto smeđu, ali dugu i kovrčavu. Nastojala sam zapamtiti tko je tko. Dečki su bili zgodni, nisam mogla ne primijetiti. Tin je bio visok koliko i Erik, ali plav. Petar je pak imao boju kose sličnu mojoj no bio je nešto niži od Erika i Tina. „Sada bismo trebali krenuti. Ne želimo riskirati da ih se pojavi još, a i cure su umorne“, rekao je Erik. Ostali su se složili bez riječi. Primijetila sam da su došli samo s dva automobila. Niti jedan nije bio posebno nov ili dobar. Oni doista ničim nisu pokazivali da su bili drugačiji od drugih – posebni. „Kako ćemo se svi voziti?“ upitala sam shvativši da nas je sada previše. Cure nikako nisu mogle hodati. „Erik, tvoje cure i ti možete jednim autom, a mi cure ćemo drugim. Tin i Petar mogu vlakom ili pričekati da padne mrak i dotrčati kući“, predložila je Lisa gledajući me. Osjećala sam se kao da me odmjerava od glave do pete. Svi su se složili. Ja nisam rekla ništa nego sam samo sjela natrag na suvozačevo mjesto. Erik je sjeo u automobil i upalio motor. Krenuli smo. Isprva je vladala tišina. Nisam imala želju razgovarati s njim. Bila sam nekako ljuta zbog Lise iako zapravo nisam imala razloga. „Zašto me nisi poslušala i odvela cure odmah do auta i auto do ruba šume?“ upitao me Erik tijekom vožnje. Zato što sam bila šokirana načinom na koji te tvoja sestra gleda i načinom na koji se ti odnosiš prema njoj! Poželjela sam ga udariti. „Ne znam. Valjda sam bila previše uplašena i šokirana.“ „No dobro. Samo mi je drago da nitko nije stradao. Pucali su u mene i Lisu, ali mi se brzo oporavimo. Da su pucali u neku od vas četiri bilo bi gadno. Zato sam htio da ih odmah odvedeš na sigurno. I da sebe odmah odvedeš na sigurno“, objasnio je. Pogledala sam na stražnje sjedalo. Sve tri su spavale. Povremeno bi se micale u snu ili nešto pričale, ali nisam mogla razaznati što. Jadnice, mora da su pretrpjele veliki šok u životu. „Drago mi je da si ih upoznala. I neopisivo mi je drago da su ipak došli!“ nastavio je Erik. „I meni je drago što su nas spasili“, promrmljala sam. „Što ti je, Tina? Nekako si drugačija“, napokon je primijetio. „Ništa. Samo sam umorna“, rekla sam. I užasno, užasno ljubomorna! „Oni su mi kao braća i sestre. Ne znam što bih bez njih.“ „Braća i sestre?“ upitala sam testirajući ga. „Dobro, nismo baš u krvnom srodstvu, ali kao što sam ti već rekao oni su jedina obitelj koju imam. Zamolio sam ih za pomoć, ali Lisa je bila protiv pa sam ti ipak odlučio pomoći sam. Nisam te mogao ostaviti na cjedilu. Drago mi je što se predomislila. Lisa je stvarno posebna osoba. Nikad nisam upoznao nekog sličnog. Trebala si ju vidjeti dok smo bili mali. Na neki način ona je Doktorova miljenica iako on to naravno nikada ne bi priznao!“ „Da. Lisa je stvarno super“, rekla sam gledajući kroz prozor. Ceste su mi sada već bile poznate. Zaustavio je automobil uz rub ceste i izašao. Došao je do mojih vrata i otvorio ih. Bila sam zbunjena, ali sam svejedno izašla van. „Ne želim buditi cure pa ćemo razgovarati vani. Reci mi što te muči?“ upitao me. Stajao mi je tako blizu. Bilo se teško koncentrirati na bilo što osim njega. Zašto sam se morala toliko zaljubiti u Erika? Prošla noć pojavila mi se u mislima - njegovi dodiri i poljupci. „Ništa me ne muči“, usprotivila sam se. „Naravno da te nešto muči. Vidim to po tebi. Poznajem te, Martina. Ne možeš mi lagati. Reci mi“, bio je uporan. „Ništa. Samo... Lisa je tako prekrasna“, rekla sam i samo ga još više zbunila. Muškarcima je stvarno ponekad trebao prevoditelj. Nikada nisu razumjeli nas žene. „Dobro. I?“ „I ništa“, rekla sam odustavši od objašnjenja. „Ako mi ne kažeš, doći ću noćas u tvoj san i saznati. Tamo ćeš mi reći. U snovima mi ne možeš odoljeti. Puno je lakše imati posla s tobom u snovima nego zapravo“, zaprijetio mi je šaljivo. „Vidjela sam kako razgovara s tobom. Vidjela sam vas zajedno, jedno do drugog. Prekrasna je. Savršena. Ti si očito oduševljen njome. Svi su očito oduševljeni njome!“ rekla sam napola ljutito, napola iziritirano. Počeo se smijati. Nisam vidjela što je tu smiješno. „Baš si blesava“, rekao je podigavši moje lice prema svome. „Misliš?“ „Siguran sam. Lisa mi je poput sestre“, rekao je nježno. Leptirići u mom trbuhu opet su poletjeli. Bilo je to zbog njegovog glasa. „Nije baš tako izgledalo. Mislim, vi si niste zapravo brat i sestra.“ „Znam što misliš. Petar i Sara recimo se vole na taj način. Isprva je bilo čudno, ali u pravu si i mi nismo zapravo braća i sestre, više smo kao prijatelji koji imaju samo jedni druge.“ Pokušala sam zamisliti Saru u svojoj glavi. Brineta duge kovrčave kose? Nisam bila sto posto sigurna. „Upravo to. Ti i Lisa se možete voljeti na taj način i nitko vam to ne može braniti“, rekla sam. „Naravno da možemo, ali ne želimo! Ja Lisu volim kao sestru. Ni približno onako kako volim tebe“, rekao je, a leptirići u meni su podivljali. Je li on to rekao da me voli? „Voliš me?“ upitala sam. „Da. Volim te“, rekao je. Leptirići, ptičice, cvjetići, sunce... Nikada nisam bila tako sretna. „I ja tebe volim“, rekla sam tiho. Poljubio me u čelo i zagrlio. „Ipak još uvijek mislim da Lisa tebe ne voli kao brata nego...drugačije“, rekla sam. „Smiješna si!“ rekao je pustivši me iz zagrljaja i krenuvši prema svojoj strani automobila. „Mislila sam da sam blesava“, rekla sam sa smiješkom na licu. „I smiješna i blesava“, rekao je i sjeo u automobil. Pridružila sam mu se. Ostatak puta vozio je jednom rukom, a drugom držao moju. Nisam imala pojma kako mu to uspijeva, ali nisam se bunila. Bilo mi je drago što je sa mnom. „Mogu li te nešto pitati?“ upitala sam kad smo već skoro stigli do moje kuće. „Upravo si pitala, ali možeš još nešto“, rekao je. „Jučer kad smo krenuli i kad sam te ispitivala sve ono o tebi...o vama...zašto si bio onako ljut?“ „Ma, nisam nikada smio onako vikati na tebe. Oprosti“, rekao je čvršće stisnuvši moju ruku. „Nema veze. Ali zanima me razlog? Jesam li ti išla na živce? Jesu li to tajne informacije koje ne smiješ nikome reći?“ upitala sam. „Ti ionako znaš za nas. Zašto ti ne bih smio reći? Nije u tome bila stvar“, rekao je skrenuvši u moju ulicu. „Nego u čemu?“ „Sva ta tvoja pitanja...tvoja znatiželja... Ne znam kako bih to objasnio. Na neki način svakim si me pitanjem podsjećala na to tko sam ja i tko si ti i koliko smo različiti. Neprestano si me podsjećala zašto ne smijem biti zaljubljen u tebe i pretpostavljam da sam se toliko naljutio upravo zato što sam već bio zaljubljen u tebe. Nisam bio ljut na tebe, nego na sebe. Nije trebalo biti tako. Nisam se trebao zaljubiti u tebe“, objasnio mi je. Još uvijek nisam mogla shvatiti. Zašto si onda želio da se ja zaljubim u tebe u snovima? Jesi li se samo igrao sa mnom, ali se tvoja igra okrenula protiv tebe i zaljubio si se u mene? Morala sam ga napokon pitati. „Zašto si uopće ulazio u moje snove? Ne da mi nije drago što sam te upoznala, ali kako si odabrao baš mene? I zašto? Razmišljam o tome, ali nikako ne mogu dokučiti razlog. Nema smisla. Ili...“ zastala sam. „Ili što?“ „Ili se tako igraš s još puno cura i ja sam samo jedna od mnogih“, dovršila sam rečenicu. „Tina, upravo sam ti rekao da te volim“, usprotivio se. „Znam. I vjerujem ti. Samo sam mislila možda si se tako zabavljao s puno cura, a ja sam bila jedna od mnogih i onda si se slučajno zaljubio u mene“, brzo sam govorila želeći to što prije izbaciti iz sebe. „Stvarno imaš bujnu maštu. Ti si jedina cura kojoj sam ikada tako ušao u snove. Nikada ni jednoj drugoj nisam rekao da je volim – ni u snu ni na javi“, rekao je. „Zašto onda?“ nisam razumjela. „Objasnit ću ti kad za to dođe vrijeme. Sada idi baki. Nazovi policiju. Druge dvije cure trebaju se vratiti svojim roditeljima. Na kraju si dobila što si htjela i nismo samo spasili tvoju sestru. Budi sretna. Vidjet ćemo se uskoro i onda ću ti možda sve objasniti.“ „Moraš mi sve objasniti, obećao si. Nema možda.“ „Dobro. Sve ću ti objasniti. Bez brige.“ „Prošle noći spominjao si neki krajnji cilj. Što je to?“ upitala sam. Nisam ga mogla tek tako pustiti. Bila sam jako znatiželjna i nisam imala strpljenja. „Poslije. I ja se trebam odmoriti. Pa bio sam ranjen“, osmjehnuo se. Probudili smo cure. Izašle su iz automobila. Erik se odvezao jer nisam htjela da ga baka vidi. I ovako će biti pitanja na koja neću imati odgovore. Bila sam svjesna da mi opet nije odgovorio na pitanje zašto je ulazio u moje snove i što je bilo to što je nazivao krajnji cilj. Čemu tolika tajanstvenost? Pozvonile smo i baka je otvorila tako brzo da sam imala osjećaj da je cijelo vrijeme samo čekala da se zvono oglasi. Počela je plakati od sreće čim nas je ugledala. Izgrlila nas je i izljubila. Ušle smo u kuću i smjestile se u dnevnoj sobi. Baka je nazvala policiju. Trebalo je i druge dvije djevojke vratiti kući. Noćna mora napokon je bila gotova. |
- 26.12.2009. - subota - 17:43 - Komentari (12) - Isprintaj - #
12. Uljezi
|
Prvi dio 12. poglavlja Činilo se kao da nikoga ni nema u blizini. Mjesto koje je jučer bilo puno muškaraca s puškama danas se činilo napušteno. Oprezno smo prišli kući. Tek kad smo provirili iza zida primijetila sam dvojicu od njih. Valjda stražari. Pogledala sam Erika, ali on nije izgledao ni najmanje zabrinuto pa ni ja nisam htjela brinuti. „Idemo s druge strane“, šapnuo mi je na uho i poveo me oko kuće na drugu stranu do drvenih prostorija u kojima su bile smještene djevojke. Očito nije želio imati susret s naoružanim muškarcima ako nije morao. „Nisu nas opazili“, sada sam ja bila ta koja šaptala. „Nikad ne znaš. Idemo unutra“, rekao je i poveo me kroz vrata. Unutra je bilo užasno. Puno malih...ne bih ih nazvala sobicama, ali u svakoj je bio krevet...ili nešto što je nekoć bilo krevet. Stvari nekih djevojaka bile su uokolo. Jakna, majica, narukvica... „Odveli su većinu“, Erik je rekao kao da mi čita misli. Naime, pitala sam se zašto je sve tako prazno. Prostorije su se protezale duž čitave bočne strane kuće. Netko ih je tako nadogradio. Svaka je imala nešto kao zastor umjesto vrata. Nisam htjela pitati čemu to služi, ali u filmovima su obično na taj način djevojke i njihovi klijenti dobivali malo privatnosti tijekom... Nisam mogla dovršiti rečenicu čak niti u svojoj glavi. Knedla mi je stajala u grlu i neko vrijeme sam stajala tako kao zaleđena. „Jesi li dobro? Nemamo puno vremena. Što brže odemo odavde, to bolje“, rekao mi je Erik i napokon sam se trgnula. „Ti ih pregledaj. Ja te samo usporavam. Puno ćeš brže otkriti gdje je Klara ako potrčiš sam“, rekla sam i zvučalo je razumno. „Ostani ovdje i ne miči se. Nazad sam za minutu!“ rekao je. Činilo mi se kao da je jednostavno ispario nakon toga, ali zapravo je samo otrčao velikom brzinom. Osjećala sam se nelagodno ovako sama usred neprijateljskog teritorija. Samo da se Erik što prije vrati i dovede Klaru. Učinilo mi se da sam nešto čula iza sebe i okrenula sam se, ali nikoga nije bilo, samo prazna prostorija. Već mi se priviđaju stvari, krasno! Obgrlila sam se rukama kao da mi je hladno iako nije bilo. Samo me bilo jako strah. Sada mi se činilo glupim što sam Erika poslala samog i što nisam išla s njim. „Tražite nešto, gospođice?“ glas iza mene me paralizirao. Jedva sam disala i nisam se usuđivala okrenuti. Bio je muški glas. Meni nepoznat. Zvučao je ugodno, ali znala sam da tko god se nalazio ovdje nije mogao biti ugodan. Napokon sam se okrenula prema njemu. Bio je to onaj muškarac za kojeg sam pretpostavila da je neka vrsta glavnog zapovjednika ili šefa ovdje. „Ja...jaaa... Izgubila sam...se...u šumi“, promucala sam. Bilo je glupo, ali jedino što mi je palo napamet. „Doista?“ upitao je. Uopće nije djelovao uznemireno. Zašto i bi? Ja sam bila samo obična djevojka koju je lako mogao ubiti ako je htio. „Da. Šetala sam s dečkom i odvojili smo se. Ja sam vidjela... Vidjela sam kuću. Svjetlo...pa sam mislila da možda ima ljudi...da netko pomogne...“ govorila sam nepovezano. Na tren sam se ponadala da će mi povjerovati i pustiti me da odem. Nadala sam se i da će Erik shvatiti što se događa i da se neće odati. „A jučer ste se pretpostavljam Vi i Vaš gospodin dečko također izgubili? U mom uredu?“ upitao je, a ton glasa mu se nije ni najmanje promijenio. Zvučao je tako ugodno kao da smo dugogodišnji poznanici i sreli smo se na cesti nakon dugo vremena pa razgovaramo. „Mooo...ooo...olim?“ uspjela sam izgovoriti. „Šefe, tu je! Čini se da su došli po djevojke ili bar jednu od njih“, doviknuo je neki čovjek iz drugog smjera...smjera u kojem je Erik otrčao. Zar su ga uhvatili? Kako se to dogodilo? Brzo sam se okrenula prema grupi ljudi koja je pristizala okrenuvši tako leđa čovjeku ugodna glasa. Među došljacima bila je moja sestra. Izgledala je neispavano, prljavo i uplašeno, ali inače se činilo da je u redu. Bila je tu još jedna djevojka nešto niža od moje sestre. Jednako uprljana i uplašena. Treća od njih jedva je stajala na nogama. Činilo se kao da će se svakog trena srušiti. Moja sestra ju je pridržavala koliko je mogla. Drugih djevojaka nije bilo. Očito su samo njih tri bile ostale da budu isporučene čovjeku koji ih je kupio. Tri muškarca stajala su oko njih s pištoljima. Bili su spremni ubiti ih ako pokušaju pobjeći. Još trojica su na isti način čuvala Erika. Nije mi bilo jasno kako se to dogodilo. On je bio dovoljno jak da nokautira svu šestoricu. Barem je tako rekao. Možda nije bio spreman na pištolje. Istog trena kad mi je to palo napamet, shvatila sam nešto drugo. Erik je bio ranjen! Moj Erik je bio ranjen! Ne! Potrčala sam prema njemu. „Stani! Da se nisi pomakla ili ćemo ih ubiti sve tri!“ rekao je jedan od muškaraca koji su čuvali Klaru i ostale djevojke. Stala sam na mjestu. Da je rekao da će mene ubiti možda ne bih stala, ali ipak se radilo o tri nevina života. „Jesi li dobro?“ upitala sam Erika s mjesta gdje sam stajala. „Bit ću dobro“, uvjeravao me, ali njegova majica bila je puna krvi i činilo mi se da je izgubio previše krvi da bi bio dobro. Trudila sam se smisliti nešto pametno. Što bih mogla učiniti? Erik je bio ranjen, cure nisu bile od pomoći. Morala sam nešto učiniti sama. Samo što? „Koliko vas ima?“ upitao je Erik iznenada. Činilo mi se kao glupo pitanje. Čovjek ugodnog glasa se nasmijao. „Samo mi. No da utvrdimo gradivo – nas je sedmero, a vas je dvoje. Dobro, ako vam dodamo cure, vas je petero. Opet mi vodimo. Mi imamo pištolje, vi imate...pa vi imate jednu ranu od pištolja i jednu curu koja muca“, govorio je kao da se zabavlja i pritom se smijao. Smjestili su nam. Trebala sam znati da je sve ovo bilo prelagano da bi bilo stvarno. Vidjeli su nas jučer. Znali su da nešto tražimo ali ne i što. Sigurno su se pitali koliko nas ima i što želimo. Htjeli su vidjeti pa su nas pustili da odemo. Danas su nas dočekali i sad smo bili u klopci. Ne, nismo bili u klopci. Bili smo mrtvi jer nije bilo šanse da će nas moj briljantni um izbaviti iz ove situacije. Erik se nije mogao boriti ovako krvareći iako je sada već izgledao puno bolje. Imali su pravo. Bilo ih je više. Da ne spominjem oružje koje nije išlo nama u korist. Ali nazvati me curom koja muca?! Grrrrrrrrrrrrrr. Nisam ja bila cura koja muca! Dobro, mucala sam jer me bilo užasno strah, ali to je bilo sve. Nisam mogla vjerovati kakvim sam se glupostima ja zamarala u ovom tužnom trenutku. Možda bih ih mogla jednostavno sve pobiti. Ako se dovoljno razbjesnim možda bih mogla. Gluposti! Naravno da taj plan ne bi uspio. Koliko god bila ljuta, nisam mogla postati snažna. Veća je vjerojatnost bila da ćemo uspjeti pobjeći ako se skinem gola i počnem plesati oko njih. Možda to ni nije tako loša ideja. Možda bih ih tako iznenadila i Eriku dala dovoljno vremena da ih onesvijesti. „Mi smo svi od reda snažni muškarci, a vaš tim ima 3 cure koje jedva stoje, jednu koja muca i dečka koji je ranjen“, nastavio je jedan drugi od muškaraca i sada su se svi smijali. Kad bi se barem dogodilo čudo! „Krivo! Nas je dvanaest – moje četiri sestre, moja tri brata, tri cure koje jedva stoje...“ rekla je djevojka koja se pojavila ni od kuda, zatim je zastala i pogledala prema meni prije nego je nastavila: „Cura koja muca i ja!“ Grrrrrrrrrr! Opet to cura koja muca! Bolje joj je da nas izvuče iz ovoga! Ono što se odigralo nakon njenih riječi bilo je tako nestvarno. Činilo se poput sna. Prvo je Erik prišao novopridošloj djevojci. Izgledao je kao da više nije ranjen. Možda se samo pretvarao. Činilo se da se oni poznaju. Ona mu je dala nešto, a on je to predao meni. Bio je to ključ od automobila. „Znaš voziti zar ne? Vani je Lisin automobil. Uzmi Klaru i bježi!“ „A ti? Jesi li dobro?“ upitala sam uplašeno. |
- 02.12.2009. - srijeda - 21:01 - Komentari (15) - Isprintaj - #
|
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu). Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu. 00. Erik i Martina X 01. Početak tjedna X X X 02. Dome, slatki dome X X 03. Ut. je dan za Buffy X X 04. Upozorenje X X 05. San X X 06. Istina X 07. Erik...izvan snova X X 08. Telefonski pozivi X X 09. Pitanja i odgovori X X 10.Prije nego zora svaneXX 11.Priprema pozor sad X X 12. Uljezi X X 13. Raj na Zemlji X X 14. Nebo se ruši X X X 15. Na ledu X X X 16. Posljednji ispraćaj X X 17. Pidžama-Party X 18. Prijateljice X X 19. Doktor Kolar X X 20. Obična X 21. Nulti pacijent X 22. Posljedice X X 23. Među nama X |