Koleđicom po Argentini
subota, 27.10.2007.
Veceras je nasa siesta!
Malo o zivotu u San Juanu. Dakle, sad je vec dosla cila predvidjena internacionalna IAESTE ekipa: uz dobre stare Poljake, imamo i novu Poljakinju Karolinu koja je s nama u sobi. Dobro, tu je vec dva tjedna, samo nisam bas updatala informacije na blogu :) Stigo i novi Grk Nikos u ponediljak, danas mu rodjendan i ponija ouzo iz Grcke. Sutra mu, naravno, pripremamo asado. Decki su bas otisli kupit mesa i vina. Kruha i igara. Tu je onda i Kolumbijac Daniel koji zavrsava s "poslom" kad i ja, pa cemo vjerojatno zajedno put Patagonije. I, jadna li im majka, on i Karolina vegetarijanci! Dok se mi gusimo u mesu, oni zvacu blitvu. Jao. Poljak Lukas inace ne prica spanjolski, samo iza 3 ujutro pocne vikat konobaru na tecnom spanjolskom "ˇdos mas!" (jos dvi!). Izgleda ko Mister Smithers iz Simpsona. Alternativni Poljaci su jucer otisli na nekakav alternativni koncert, dok smo mi ostali mainstream i opet smo zavrsili u bolicheu (=disko). Inace ljudi ovde puno izlaze, plesu, po gradu je bas zivo, ima puno bolichea, barova, restorana... u 5-6 ujutro ulice su jos pune, sta nije cudno jer ljudi izlaze jest tek oko 23-00 sati. Ne mladi, nego svi - obitelji, roditelji s malom dicon... Dodjes u ponoc u restoran i ne mozes nac mista. I onda naravno da ostanes u disku do 6, jer si oko 3 tek veceru probavija. I da bi prezivija takav ritam nema druge nego - siesta popodne! Sad kad su se temperature polagano pocele penjat (30-35) posli rucka osjetis kako te napusta energija, i na kavi kod Brazilaca nam se lagano sklapaju okice i ispadaju case iz ruku. Prvih dana neki su se junacili i izmisljali svakojake aktivnosti za vrime sieste, al sad su vec svi junaci mukom popadali. Ja se nisam ni pokusavala opirat.
Btw, zaboravih spomenit da idemo na tango. Totalna fora. Ostatak ekipe je bija nabrijan i na salsu, koja meni bas nije mila, al kud svi Turci, tu i mali Mujo, pa o'sla i ja s njima. Tamo su ljudi vec plesali misecima, mi pokusavali uvatit korake, nije nas puno zabrinjavalo sta nemamo pojma, zabavili smo se...al sutra - sramota! Posli rucka dosa do nas Julian, profesor salse, student, jede s nama u menzi, i zamolija nas jel mozemo NE dolazit jer usporavamo rad grupe, oni tu plesu vec dugo, a mi, sad se necu trudit to uljepsat ka on, nemamo veze s vezon! Hihihi! I tako su nas izbacili sa classes de salsa! Al na tangu nas vole. I mi njih. I tango. Sad samo iman jos jednu potvrdu da je salsa zla.
Btw, sutra izbori za predsjednika. Glavni kandidat zena sadasnjeg. Ovde su izbori obavezni, i danas cili dan je zabranjena prodaja alkohola, nema diska, sutra nema nikakvih javnih okupljanja, nama jedva dopustili da rostiljamo u domu. Mislili smo sutra ic na nekakav izletic, al ni busevi bas ne voze, i zapravo, nista sutra ne mozes, samo glasat. I jest meso. Al tiho.
Eto. Do slijedeceg javljanja s novim predsjednikom. Siesta zove. Treba skupit snage za Nikosov rodjendan.
ponedjeljak, 22.10.2007.
I am back!
Dakle, vratila se zdrava, ziva i zivahna u San Juan, al nikako da se prikacim na net i stavim slije. Al evo, dosla maca na vratanca. Anka Poljakinja je izracunala da smo prisli 4500km. Pejzazi su se minjali ka crtic, jedan bolji od drugoga: malo zelenoga, malo vinograda, malo pustinje, malo planine, malo oceana. Put je poceja od Salte, pa San Pedro, pa priko Santiaga i Andi do Mendoze i San Juana. I zakasnili na posal 2 dana :) Dakle, da pocnemo sa slijama:
Humahuaca - pueblo andino, ko i svako selo ima crkvu, trg, mercado de artesanias, hrpu djecice koja ti skacu za vrat cim te vide i oce se igrat s tobom i babu koja prodaje koku. Naravno, lisce koke, ne ONO. Kazu da je puno vitamina i pomaze predvladat visinsku razliku.
Al evo sta se dogodi djeci koja prerano pocnu zvakat koku
Purmamarca, jos jedno selo u Andama, di smo spavali jednu vecer, i to isli lec u 22 jer svi tamo valjda lijezu s kokosima i nije bilo pasa na ulici.Dakle, Grkinja i mercado de artesanias
Tilcara, selo od prije dolaska Inki na ovo podrucje (cca 1400 n.e.) - Irac i kaktus
E da, kad smo putovali prema Salti, kasnili smo 3 sata jer su neki strajkasi blokirali cestu. Ljudi u busu su mirno sidili, pili mate, izgleda navikli na to jer u Argentini svako malo strajkaju. Kad sam pitala vozaca dokad cemo stat tako na cesti, reka je - do podne. Podne?? Kako zna, a nije ni izasa iz busa?! Pa lako, jer je u podne SIESTA!!! I naravno, i strajkasi isto odradjuju siestu! I bi tako.
Salinas grandes, kilometri i kilometri soli...
Tren a los nubes...stara ruta kojom su prevozili bakar i ostale rude od San Antonio de los Cobres do Salte, s puno vijadukata preko rijeka i planina, preko brda i dolina, preko sedam gora...
Dalje, Atacama...
Dakle, ja dosla u Atacamu, jedva cekala vidit pustinju, susu, hrpe pijeska, umrit od vrucine...kad ono...prvo, otisli gledat gejzire, digli se u 3.30 ujutro da stignemo tamo do 6 jer je tad najveca aktivnost gejzira, kad se smrznuta voda tek pocne otapat u podzemnim komorama i pocne sikljat para. I sve to na temperaturi od -7.
Nakon gejzira smo upoznali ljamice, ostatak price vec znate...
Onda smo stalno slijedili vodu, potocice, korita, ako se ne vidi voda, onda je podzemna, hiperaktivni vodic s enciklopedijskim znanjem nije prestaja pricat o vodi, pustinjski covik, opsjednut vodom, s ponosom nam pokaziva kako uspijevaju biljke u pustinji, kako funkcionira irigacioni sustav, vodija nas u oazu u pustinji, pokaziva kako uspijevaju ruze, smokve, grozdje...WTF?? A pijesak?? Dine?? Hello, ja sam iz Hrvatske, smokve imamo i tamo u izobilju, nisan privalila ovaj put da vidin -vinovu lozu?! OCU PIJESAK!!! I tako san se skoro popela na vrh glave nasem dragom vodicu dok nas napokon nije odveo u Salar de Atacama gledat flamingose i, ovo sigurno niste ocekivali od mene, najbolji zalazak sunca! Sunce zalazi, oko nas samo sol, pijesak i u daljini planine koje poprimaju zarkocrvenu boju a flamingosi nas prelijecu. Zagrlila se s Poljacima, Grkinjom i dragim vodicem kojem sam oprostila tour d'aqua i uzivala u romanticnom zalasku sunca.
Sutradan smo se 10 sati vozili kroz toliko zeljenu pustinju, pa sam utazila zed za velikim pjescanim povrsinama.
Saljivi Poljaci...
Ja visoooooko. Bila sam i vise, al nemam dokaza :(
Ljamica na cesti
Eto. Au revoir.
ponedjeljak, 15.10.2007.
Pozdrav iz pustinje
Samo da se javin da san ziva i zdrava. Nenormalan tjedan, toliko toga vidila, dozivila, upoznala...Sad je i sluzbeno: estoy enamorada en America del sur! Sad san u San Pedro de Atacama, upravo se vratila s izleta na gejzire. Vidila ljame, i vicuńe, mazila ih i slikavala se s njima, a onda su nas odveli u neko malo selo i ponudili te iste ljamice na raznjicu. Lazni moral na stranu, naravno da san probala :) Gejziri fenomenalni, kad se vratin u San Juan, naspavan i poslozin dojmove stizu opsirnija izvjesca. A popodne idemo u Salar de Atacama, najsusu pustinju na zemlji. Da, i malo smo produzili boravak ovde, nije bilo karata za bus, sto nas je "jaaaaako" razocaralo. Tako da smo tek u sridu navecer "doma". Spavamo u nekakvom privatnom smjestaju, u sobi s 3 Izraelca i jednim Amerikancem. Malo ih je zabolilo sta smo ih izbacili s Eura 2008. Inace, oni su vec 3 miseca na proputovanju juznom Amerikom, i bit ce jos 3 miseca. Hrpa Izraelaca tako nakon sta odsluze onu svoju maratonsku vojsku (muski 3, a zene 2 godine) za koju dobivaju placu, prvo malo putuju po svitu, a onda s 24 na fax. Svidja mi se to. Mama, ne brini, diplomirat cu ja cim se vratim, I was just making an observation :) A Amerikanac 10 miseci putuje, i ne bi jos doma al je obeca svojima doc za Thanksgiving. Eto, sad iden probat nec nesto za jest jer je siesta, a kad je siesta onda nista ne radi. I nema pasa po ulici. Osim gladnih turista.
Hasta la vista baby.
petak, 12.10.2007.
Od pustinje do prasume
Pozdrav iz Salte! Receno-ucinjeno: trazili smo dopust i dobili ga. Sad lutamo bespucima sjeverne Argentine, a u nedilju cemo u Chile. Grkinja, Poljaci i ja. Danas smo bili i do San Lorenza u nekakav park prirode. Evo slija da bude zanimljivije i da mi upoznate cimericu...
...a popodne smo bili u arheoloskom muzeju da vidimo mumije s Andi. Inke su imale ritual u kojem su se na odredjene datume u Cuzcu birala najlipsa dica od svih Inka, i onda bi ih odveli na najvise vrhove Andi i tamo ostavili. Zvuci brutalno, ali to je u biti bila velika cast, i oni to nisu shvacali kao smrt nego kao prelazak u drugi svijet. I tako su vrhovi Andi zapravo - groblja. Malo kisika, nizak tlak, temperature ispod nistice razlozi su sta su se tijela odlicno ocuvala. Zadnja ekspedicija bila je 1999. kad su pronasli djevojcicu od 15-ak godina, samo joj je glava virila iz snijega. Ovde u Salti su izlozene 3 mumije. U biti, nisu to mumije ko one egipatske, samo ih tako zovu, nisu tijela ni balzamirana, ni zamotana, vec odjevena u svecanu odjecu, ko da su sad tu zivi ispred tebe, samo spavaju, a ne da su vise od 500 godina pokojni. Uhvati te neki cudan osjecaj postovanja. Dakle, naravno da neman slika.
A sutra...idemo na dvodnevnu ekskurziju kojoj se strasno veselim, napokon cu vidit ona mista o kojima sam toliko citala posljednjih miseci...tren a las nubes (vlak koji vozi na 4000 m, al buduci da smo u Argentini, ne vozi, pa idemo autom istom rutom), Salinas Grandes (pustinja od soli), Santa Rosa de Tastil (rusevine), Cerro 7 colores (planina od 7 boja), Ticara, Humahuaca...pa na google pictures dok ne dodju originali...
I evo jedna slika iz San Juana, da upoznate i Poljake: Anka, Lukas i Maria na trgu 25 de Mayo. Ja behind the camera.
Eto. Sad pajkit.
utorak, 09.10.2007.
San Juan night life
A pocelo je tako mirno...
U petak navecer otisla u Auditorium (sanjuanski Lisinski) slusat simfonijski orkestar s Brazilcima i Jonatanom. Fino smo se uredili, ko za nedjeljnu misu i posli kulturno uzdizat. Inace, dirigent orkestra je Bugarin, zivi s nama u domu(!) i prica samo s Jelenom i sa mnom (Slavenske duse??). Dakle, mi dosli, a tamo sama dica. Onda je orkestar poceja svirat Indianu Jones, pa Pinka Panthera, pa Addams Family. I bilo je puno vristanja u publici. Kad smo se malo osvrnuli oko sebe vidili smo da su u publici uglavnom djecica. Onda nam je ljubazna hostesa objasnila da je to koncert za djecu. Kasnije je dosa i drugi "dirigent", obucen u crveno odjelo sa zutim gacama i cudnom perikom. Kreveljija se, dica su vristala od smija. Malo po malo, i mi stari skeptici smo se poceli smijuljit. Posli su predstavljali grupe instrumenata, pa je koncert posta interaktivan. Uglavnom, na kraju smo se stvarno zabavili, a mali Argentinci su me odusevili kako su otvoreni i spremni na suradnju. I u skoli, di smo imali ono predavanje o potresima, razvila se na kraju prava diskusija i zamislite -- stvarno su postavljali pitanja!! A kod nas - faks, ponediljak ujutro, profesor pita ima li ko sta dodat ili ima li kakvih pitanja, a mi sidimo poluzatvorenih ociju i jedva cekamo da zavrsi i streljamo pogledom one koji zele znati vise. Dakle, ja bila istinski impresionirana. Nego, vratimo se na petak. Dakle, posli kulturnog uzdizanja, vratili se u dom, svi pomalo umorni, a nikome se ne da ic pajkit, pa otidjosmo "samo" na jedno pice. Do 4. Onda u disko. Do jutra. Mc-mc-mc-mc. I onda me malo kasnije u jutro probudi kucanje. Otvorin vrata, a ono profa s faksa. Ooops. Dovela moju novu cimericu. Grkinju. Mariju. Iz Thessalonikija!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Odma san se razbudila. Koje li srece i veselja. Onda smo zapivale Katastofiko Tsounami. Mi nueva amiga! Trebalo je pokazat gostoprimstvo, pa smo isli na veceru. Pa svratili opet u disko. Opet do jutra. Opet mc-mc-mc. Postala profi u cumbiji, salsi i cuartetu. Sad se okrecem i u desnu stranu. I u nedilju u jutro Mariju i mene opet probudi kucanje na vratima. Opet otvorim vrata, u pidjamici, krmeljavih ociju i suhoga grla i opet na vratima profa s faksa, ovaj put Marijina nova shefica. Dosla je upoznat. A nastavak nedilje isto vec poznat - asado. Brazilcu Filipeu rodjendan. I tako. Mislim da cu danas zaspat u 22. Eto.
Ali jao, umalo zaboravih, ovde je u sridu neki praznik. I opet sljedeci ponediljak. Pa nama marljivima Balkancima i Poljacima palo na pamet - zasto ne spojit vikend?? I evo, sad imamo karte za Saltu u dzepu, sjever Argentine, pa malo do pustinje Atacame, sjever Chilea, 30-ak sati odavde. Sitnica. Napokon cu se malo odmorit u busu. U horizontali.
Svima u domovini cestitam nacionalni praznik. U znak domovinske zahvalnosti sam danas ponosno nosila svoje bilo-crvene bicvice.
Pozdrav svim citateljima, ma gdje bili.
četvrtak, 04.10.2007.
I jos malo slika...
pogled s mog prozora...neka vas ne zavara zelenilo, ovo je usred pustinje i uzduz ulica su kanali za navodnjavanje jer bez kojih stabla ne bi uspijevala.
asado...
Julian, Jonatan (San Juan), yo, Jelena, Felipe (Brazil)
Pok!
Mi trabajo
Ovo podrucje je na spoju dviju tektonskih ploca, pa su potresi vrlo cesta pojava. 1944. je bija jak potres koji je doslovno sravnija grad sa zemljom i bilo je 10 000 mrtvih. I tako su oni iznova izgradili cili grad, drzeci se strogih pravila gradnje, i u strahu od novog potresa vecina kuca su prizemnice, sta je meni ka Hrvatu jako cudno. Zamisli, DOVRSENA prizemnica iz koje ne viri armatura!!! Kucice mi se bas svidjaju i uzasno su slatke, uglavnom u nizu, imaju ispred mali patio i otraga malu bastu.
1977. je isto bija potres, jos vece jacine, al ovaj put su gradjevine izdrzale i nije bilo ljudskih zrtava. Uglavnom, svako malo bude nekakvih potresa, al manje jacine, al pretpostavljaju da bi uskoro moga bit neki jaci opet i puno se radi na edukaciji stanovnistva po tom pitanju. Tj, barem se trude ovde na faxu di je i institut za istrazivanje potresa. Tako su vec izdali 2 multimedijalna cd-a, za djecu i za obitelj, uz pomoc kojih na zabavan i interaktivan nacin zele upozorit ljude na opasnost i pokazat kako reagirati u slucaju potresa. Sad rade na trecem za teenagere. I tu mi uskacemo. Dakle, Poljaci i ja smo dobili zadatak da napravimo plan evakuacije industrijske skole, tu u San Juanu. Imamo proucit pravila za evakuaciju, ispitat koristenje ucionica tijekom dana i broj ljudi i odredit evakuacijske zone. Sutra ce ove dvije asistentice s kojima radimo tamo odrzat predavanje, pa idemo i mi s njima (klikat misom kad kazu "sigue" i slikavat). Eto. Za pocetak.
srijeda, 03.10.2007.
Dva tjedna koledjice u Argentini
Tu sam, ziva i zdrava, al drustveni zivot napreduje, pa ne osjecam zov domovine. Dakle, moja prva dva tjedna su brzo proletila. U medjuvremenu je hrpa Poljaka (citaj 4) okupirala El Palomar (dom), a ima ih doc jos 3!!! Od njih puno dvoje je na praksi, a ostali eto dosli malo s njima. A znaci od ovih prvih cetvoro dvoje radi sa mnom. Dva na jednu praksu. Valjda slove ovde ka neradnici, pa ih salju po dvoje za jednoga. Bolje i to nego 3 za 10. Ako ne primjetiste, pokusavam vas zbunit brojevima. I Poljacima. Nagradno pitanje - koliko ce Poljaka bit tu sveukupno?? Nadam se da se ne razmnozavaju, jer ce mi izac na usi. Al zapravo su ok.
Dosta o Poljacima, pricajmo malo o meni. Dakle, sta se sve izdogadjalo od zadnjeg posta...imali smo opet rostilj, ovde popularno zvani asado. U San Juanu se za svaku prigodu pravi rostilj - svaki praznik, rodjendan, vikend, okupljanje. Mislim da je tu lakse priznat da si gay nego vegetarijanac! Ovaj u nedilju je bio Jelenin oprostajni rostilj, i danas je krenula opankom po Argentini. Idila - rostilj, vino, sunce, veselje, svega u izobilju. Pa krenusmo po dobro znanom receptu - pojist, popit, nasalit se. Cula sam puno prica o argentinskim govedima, al OVO...wow! Ogromni odresci, koje sam mislila popratit slikama, al zaboravih uzb u sobi, pa nek masta radi do sutra.
U subotu smo pokusali izac u disko, al izgleda da cemo morat pokusat ponovno :( Malo smo se zapricali, do 4, pa eto...
E da, sad napokon imam odgovor na pitanje sta ja tu zapravo radim. Dosad sam samo trazila po netu nekakve clanke o potresima, seismic risk managementu i inkorporaciji toga u prostorne planove (!) da se upoznam s temom, a danas su Poljacima i meni napokon dali prvi zadatak. Ali, u biti mi se sad ne pise o tome jer je kasno, sita sam i mozak ce mi prokuvat, a to su ozbiljne teme kojima cu posvetit sutra cili post. Eto.
To be continued...
