Gaja četvrtkom

Da, elem, ja sam, kao što znate, pored ostalog muzičar. Red je da i to spomenem jer sam juče kao takav imao i koncert odnosno spektakl svog sekundarnog orkestra.

Zapravo, upravo zahvaljujući svom sekundarnom orkestru ja sam i postao Gaja. Naime, prošle godine sedeo sam sa jednim modernim beogradskim a ujedno i čačanskim umetnikom u kafani i rešili smo da napravimo, da kažem, orkestar. Malo kasnije iste večeri uhvatili smo jednu mladu beogradsku zgubidanku, ujedno takođe modernu umetnicu i zamolili je da svira bas gitaru u našem orkestru.

Pošto se pomenuti moderni umetnik zove Miloš Gojković a pomenuta umetnica Duška Rajković, ja sam rešio da, moderne umetnosti radi, postanem Siniša Vlajković. Kako je, međutim, umetnica poželela da se ona, takođe moderne umetnosti radi, zove Maja Rajković, ja sam džentlmenski postao Gaja Vlajković. Grupu smo nazvali Krš, takođe kao ustupak modernoj umetnosti. Vremenom nam se pridružio i mladić po imenu Tihi, koji ne shvata da je u interesu moderne umetnosti da bude Paja Majković, a pomenuti umetnik Miloš Gojković izrazio je želju da postane Mika Živković, čime je cela konstrukcija otišla po kurcu, a od tada na neki način počinje i generalna agonija moderne umetnosti.

Vremenom sam se setio da sam svojevremeno zaista znao jednog Gaju. U pitanju je žitelj naselja Braća Jerković, što pametnima dosta govori. To su ovi momci što taksi zovu taksara, svog rođenog brata - Malji, i pretežno navijaju za Voždovac. Ja sam inače iz uglednog beogradskog kraja po imenu Palilula, tačnije iz njenog elitnog dela pod nazivom Profesorska kolonija, ali u svom pojavnom obliku Gaje i ja neizostavno potičem iz Braće Jerković.

S obzirom da je Gaja moja sekundarna ličnost, dakle jedan jako odvratan mladić koji nosi crne ili žute naočare, raskopčanu majicu sa podignutom kragnom i svira gitaru marke Maya, za razliku od moje primarne ličnosti koja je nežna, uviđavna i senzibilna, potpuno je normalno da i moj pojavni oblik na glog.hr-u nosi ime kao što je Gaja.

Pozdrav svima, moguće da se vidimo na Adi Ciganiji, ali neću da bih ništa obećavao pa da bih se posle pokazao kao lažov, kolaboracionista i kvisling.

Eto, konačno sam i ja pročitao šta sam pisao prošlog petka. Sviđa mi se, skoro da sam ja. Ali svi koji me znaju takođe znaju da nisam niti prelistao trilogiju GP, tako da je prevara i više nego očita. Neću vam naravno reći kome sam dao lozinku i odziv da za svrhu prethodnog posta bude Gaja, to će se uostalom svakom pametnom samo kas'ti po dužini rečenica i sklonosti k drevnim izrazima.

Elem, sem što sam se u mežduvremenu odmorio od prikaza s posla, moram reći i da mi je sedmodnevni odmor od svetske mreže jako dobro došao i da ga svima toplo preporučujem, naročito vama ostalim mlatiteljima glog.hr-a i čitaocima, jer ekran znači zrači.

Inače, ovih dana se jako lepo osećam jer se ispostavilo da ona čačanska gudra iz pret-prethodnog posta ima da se završi i u Beogradu. Premda ustvari serem, generalno ima odlične gudre i u samom Beogradu, nego sam se ja navikao na ovu čačansku, slično kao što su se mnogi navikli i na jogurt Kravicu, ne znajući da je niški jogurt mnogo bolji. Nema to u suštini toliko veze, bitno je drogirati se.

Aj zdravo, i izvinite mi se što narušavam schedule koji sam vaspostavio, gledaću da se to ređe dešava.

U trećoj knjizi Tolkinove triologije GP uoči konačnog obračuna pred crnom kapijom Mordora pojavljuje se izvesni teklić i poklisar zlog čarobnjaka Saurona koji kaže: „Ja sam Usta Sauronova“, a iskupljeni će plemeniti vitezovi, s dosadom u glasu i zevajući: „E, zabole nas tuki!“, „Briši smrdo!“ i „Ti si dupe carice Milice!“.

Gaja ovih dana snima novi album Uglednog beogradskog benda Činč i često nije pri internetu. Što bi se reklo, u studiju je. Kod izvesnog Sabljara, studijske perjanice. Pošto je propustio svoje redovno javljanje četvrtkom četvrtog, evo nadomešta ga ispravkom u petak petog. U skladu sa situacijom iz GP onda sam ja Usta Gajina, ali me ova pomisao degutira. (Otiš’o jednom Gaja kod zubara, a ovaj, pošto mu je zavirio u čeljust, u grču zadovoljstva koji je prožeo njegovo zubarsko i mučiteljsko biće, kaže: „Aaa, pa vi ovde imate MASU zuba za vađenje!“). Onda ću ja prosto da budem Gaja petkom, pa kvit posla.

Dobro, dosta sad sa sranjima, nego da vam ispričam nešto važno. Mi smo imali jednu pesmu koja se zove „Na severu Kanade“, jedna odlična pesma, i tu ima stih „Na severu Kanade, gde crn je lug/Mečke će da te izjedu“. Ja sam bio mali deca kad sam ovo pisao i nisam shvatao da se sprdam sa jednom ozbiljnom državom koja priznaje suverenitet nikog drugog do same engleske kraljice. Mislio sam ja, Kanada, to su dabrovi, to su javorovi, to je onaj mutnjikavi, sekretasti mejpl sirup što ga stavljaju na palačinke, to su drvoseče i Celin Dion, ona svraka. Kad, cunjam ja po mrezži a tamo vesti, kažu Kanada ima Generalnog Guvernera, to je kao nastojnik kraljičin, taj potpisuje sve što prođe parlament, taj je takođe vrhovni zapovednik moćne kanadske narodnooslobodilačke armije, znači jednom reči vlast bre. Ove godine na to važno mesto izabrali su ženu koja je po profesiji novinar, a inače doseljenik, izbeglaja, dođoš, tuđa kost. Povr’ svega još je i crna.

Ja sam do sada živeo bez cilja i ljudi su mi govorili da ne umem da postavim prioritete. Okrećem drugi list, jer, velim sebi, ako je ona Michaëlle Jean postala generalisimus i ako pije čaj s kraljicom, pa mogu valjda i ja. Što ona da predvodi vojsku bolje od mene. Eto, prijaviću se za tu iseljeničku, novinar sam i ovako, to mi je još jedan plus u kurikulum vitaeu, i tamo ću da preuzmem poluge moći. Pa da vidiš što će da peva Celin Dion. Ima da peva moj kurac. A ovu moju prethodnicu Michaëlle Jean u bajbokanu, odma’, zbog malverzacija. A kraljicu englesku kad opaučim po njokalici, ima zube da joj raspem po palati Bakingem. Eto.

I izvinite za ovaj četvrtak, neće se ponoviti braćo i sestre u Hristu.