danas sam otišla u šetnju koja je ispala nešto drugo. obula sam tenisice i krenula na taj nasip na koji inače
najčešće idem, a koji je sada pun blata. na putu do nasipa prolazim kraj desetak kuća, a točno prije nasipa
nalazi se jedna zaista mala zgrada, a ispred zgrade pseća kućica u kojoj živi jedan poveći pas. poneki put
kad prolazim nešto mu dam i uvijek se veseli, malo skače, maše repom i zalaje, ja odem svojim putem. na
žalost, taj pas živi vezan lancem pa me ne može slijediti u šetnju. to je ženka, nedavno se okotila i ima uz
sebe jednog malog svijetlog psa. danas kad sam prolazila nisam ga vidjela, a kad sam otišla od nje ona je
nastavila jako lajati, skakati, nije mi bilo jasno. nastavila sam. hodajući, naišla sam uskoro na jedan veliki traktor
koji je orao njivu. čovjek je otvorio prozor i nešto me pitao. nisam ga dobro čula, što je on shvatio, izašao van i
pitao me živim li u toj maloj zgradi. ne, zašto? on je našao tog jednog malog psa. hvala, dajte ga meni. evo.
uzmem štene u ruke, veliko je kao otprilike šest mojih šaka. koprca se i liže me, šapicama mi razmazuje blato
po vesti. okrećem se i idem natrag. nosim malog k mami, ona nas čeka. ostavljam joj potomka, kažem izvoli
ona kaže hvala i odlazim kući. pritom se osjećam neobično. ovako: izlazim ja danas iz kuće i na odlasku kažem:
idem samo spasiti jednog malog psa i odmah se vraćam. takav je bio osjećaj.