........

"U jednom romanu, Viktor Igo - verovatno si čuo za njega - opisuje kako je, izašavši posle mnogo godina
sa robije, jedan robijaš bio odbacivan od svih kao šugavi pas, dok mu dobri sveštenik nije dao prenoćište.
Ne samo to, već ga je pozvao na večeru, na zgražanje svoje služavke. Tokom večere, bivši robijaš, mislim
da se zvao Žan Valžan, uočio je skupocen srebrni escajg. Ustao je noću iz kreveta, ukrao ga i pobegao.
Na putu ga presretnu žandarmi i, kada kod njega nađu srebrne kašike i viljuške, uhapse ga i dovedu na
suočenje kod sveštenika. U toj situaciji, kakvo bismo iskustvo stvorili svi mi, da smo u koži tog sveštenika?"
Klimao je polako glavom kao da se slaže sa mojim neizgovorenim mislima. "Iskustvo pokradene i uvređene
osobe, zar ne, besne na bivšeg robijaša koji je zloupotrebio našu dobrotu! Ali taj sveštenik je odabrao sasvim
drugojačije iskustvo." Akerman ponovo klimnu glavom, gledajući me stisnutih očiju. "On je rekao žandarima
nešto kao, ne, to je strašna zabuna. Ja sam ovom gospodinu POKLONIO pribor za jelo. Dobri čoveče, ja sam
vam poklonio i ove srebrne svećnjake, ali vi ste zaboravili da ih ponesete. Molim vas, uzmite ih sada, i srećan
vam put".

Akerman napravi kratku pauzu, a potom progovori duboko iz tela: "Taj plemeniti čovek odabrao je da ne bude
pokraden!" Ja sam se nehotice nagnuo ka njemu, a oči su mi se ovlažile. "Umesto da pošalje tog čoveka na
doživotnu robiju, on se odlučio za sasvim drugojačije iskustvo - da pokloni najvrednije stvari iz svoje kuće.
Koja je razlika između ta dva iskustva? U jednom slučaju imali bismo jednog uvređenog tužitelja, koji bi do kraja
života mislio o ljudskoj nezahvalnosti i jednog nesrećnika na doživotnoj robiji."

Napravio je novu pauzu. Opet sam priznao sebi da je majstor pripovedanja, uvlačio me je sve snažnije u svoju
priču. "Sveštenik se odlučio za dvojicu srećnih ljudi: božjeg čoveka koji se u tom trenutku pretvara u plemenitog
čoveka. Čitav svoj preostali život bivši robijaš posvećuje činjenju dobra nesrećnim ljudima."

(Živorad Mihajlović Slavinski: Praskozorje Aivaza, Beograd, 2003: 256)