U mom zivotu postoje razdoblja, to jest vremenski periodi kada kao da nista ne osjecam. Osjecam se tako prazno, bez nekog nadahnuca, bez necega sto me podize. Tada obicno nisam poletna niti imam neke velike zelje koje me pokrecu. Sve je tako obicno, normalno. Glavom mi ne prolaze nikakve neuobicajene misli koje me muce, ne postoji nesto sto me kopka i sto moram doznati, rijesiti, ne vidim izazov ni u cemu, ne gledam u nebo, sve mi je tako ravno, svejedno mi je za sve, ne dirne me pjesma koja bi me inace odusevila ili rasplakala. Sve je tako bezbojno…mrzim to! Sve je totalno drugacije nego inace! Inace nisam takva. Inace u mojoj glavi uvijek postoji nesto neuobicajeno, nesto o cemu nitko drugi iz moje okoline ne razmislja (iako ja to ne mogu znati, ali jednostavno volim imati nesto svoje, pa razmisljam na taj nacin, mozda je sebicno,ali mene to veseli), gledam u nebo svaki dan, osjecam se poletno, zivo, vidim izazov u svemu i spremno ga prihvacam...Ne volim osjecaj da zivim dosadnim zivotom, jer ne zivim! Bar ne u svojoj glavi. Nimalo ne razmisljam na nacin koji bi moj zivot cinio dosadnim, a i u sasvim nekom obicnom, najnormalnijem dogadaju, ja vidim nesto neobicno, zanimljivo. To je moj nacin i ja to volim jer…to me pokrece, to me potice da trazim vise, da idem dalje, da idem u sirinu.
Obicno mi kazu da previse filozofiram. To je zato sto volim puno razmisljati, o svemu. I kad me netko nesto pita, ja mu odgovorim na svoj nacin. Nekome je mozda to naporno, nekome zanimljivo, nekome dosadno…ali to sam ja. I ako me volis zbog mene kakva ja jesam, dobro, drago mi je, sretna sam zbog toga. :) Ali, ako me takvu ne volis…dobro. Nista tu ne mogu. Ne zelim mijenjati sebe na taj nacin. Vec samo onda kada je to potrebno, kada ja osjecam da trebam.
Sada je ono neko razdoblje te neke moje psihicke ravnodusnosti…i zato ne pisem. Sad pisem samo zato da nesto napisem, a to je glupo.
Nedostaje mi ona ja, kakva sam inace.
Nedostaje mi ona radoznalost. Tko mi je to ucinio? Sto mi je to ucinilo?
Zelim sebe natrag…