Frozen https://blog.dnevnik.hr/frozen

nedjelja, 16.11.2014.

Pusti selo neka priča

Svojedobno sam dosta griješila.
Mislila sam da mi svijet nešto duguje i da si mogu uzeti neka prava.
Platila sam svoju bahatost. Tako to uvijek bude.
I mislila sam da sam nešto naučila, da me neke stvari ne mogu više dirati, jer sam se opekla, ali onda zapravo shvatim da me diraju.
Negdje sam putem naučila biti čovjek. Promisliti prije nego nekoga uvrijedim, ne raditi drugome što ne želim da meni rade.
I ne mogu, apsolutno ne mogu shvatiti ljude.

Zapravo ne mogu shvatiti potrebu da sude. Svemu i svakome.
Znali pravu istinu ili ne znali. I onda još očekuju od onog kog osuđuju da im se dokazuje, da "spere ljagu sa sebe" a ljaga ni ne postoji.
Koji teatar apsurda.

Ne družim se puno.
Dosta sam se otuđila, netko bi sa strane mogao reći da sam totalno asocijalna, ali...
Svaki put kad se otvorim nekome, počnem graditi nešto, dobijem trisku posred face.
Svaki put ispadnem kriva za nešto.

Kriva za tuđe mišljenje o sebi.

I onda mi je draže ovako, znati na čemu sam i kome mogu pokucati na vrata i donijeti čokoladu, kome ne... jer jednostavno nije vrijedno truda.

A ja nisam ni svetica, ni pačenica, zapravo sam the bitch, kad me netko zasiječe.
Zapravo tek tada mogu pokazati zube, pa zatim laprdaj...

Kaže moja mati, koja me svojedobno svakako znala okarakterizirati, a ništa od tog nije bilo lijepo:

"Pusti selo neka priča."

I puštam ja. Nekad mi se čini da puštam i previše. Šutim i previše.
Ali dođe ti neki trenutak u životu kad poželiš mijenjati stvari. Ne ljude, jer njih ne možeš mijenjati, ali situacije, da.
Dođe ti da ne okreneš glavu na drugu stranu, već da odeš na ta i ta vrata, pokucaš i odbrusiš u facu:

"Čuj ako imaš neki problem sa mnom, misliš da si nešto čuo - čula, onda ajde to sad fino reci meni - u facu. Nemoj mi slati poruke po drugima, koji su meni bliski."

Ne volim pizde od ljudi. I ja sam bila pizduljak koji se bojao reći i reagirati. Ako imaš nešto za prosrati o nekome, onda daj, hrabro toj osobi u facu. Nemoj se igrati uvrijeđene frajle i poštanskih kurira.


Ali ne, ljudi to ne rade tako. Kad im nešto daš, svoje vrijeme, svoju pomoć, svoju blizinu, prostor i sebe kao osobu, pomisle da te posjeduju. Uzmu si pravo osuđivati te i prosuđivati. Uzmu si pravo oklevetati te, čim okreneš leđa.

I onda ti još cinički drugi dan, dok prolaze mimo tvoje kuće kažu: "Dobro jutro suseda, kaj buš danas kuhala?"

"Ljudske lešinare!" - pomislim ponekad.

<	studeni, 2014					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30

Siječanj 2015 (2)
Prosinac 2014 (3)
Studeni 2014 (6)
Srpanj 2013 (1)
Svibanj 2013 (1)
Travanj 2013 (3)
Ožujak 2013 (5)
Prosinac 2012 (14)
Studeni 2012 (6)

*frozen

...blog govori o nekim životnim trenucima, usputnim razmišljanima i dilemama
...kud će me ovo piskaranje i mozganje odvesti? tko zna.
...tko sam ja? Vrijeme će pokazati

Citati na ovom blogu...

...ako nije naveden autor izdvojenog citata, onda je autor citata moja malenkost :)

Cigančići

40 dag oštrog brašna,
40 dag čokolade,
1 margarin,
20 dag oraha,
20 dag šećera,
2 jaja,
2 vanilin šećera,
1 prašak za pecivo

Priprema:

Sve sastojke pomiješati.
Čokoladu narezati ili natrgati na komadiće, (izlupam je najčešće dobro).
kad dobiješ tijesto, oblikuj ga u male hrpice veličine oraha.
Peci 10 - 12 minuta na oko 200 stupnjeva.

Kad se izvade iz pećnice, moraju biti mekani.

Dobar tek!