demoni
|
noću dok spavam demoni mi ne daju mira. pravim se da me to puno ne dira, al nenaspavan sam stalno. krmeljav i svadljiv da to više nije normalno. vrtim se i budim svake noći i čekam noć kad će me demoni proći i otić nekom drugom. muče me demoni, demoni me muče, jedva ustajem ujutro i odlazim od kuće, na poslu me dave i glupostima gnjave, a za sve su krivi oni - prokleti demoni. ako vam nije jasno o čemu sad pričam opisaću vam jednog da ga prepoznati znate kad u vaše snove svrate. borba počinje tako da kada legnete u krevet demon vam priđe obavezno s leđa i počne vam dahtat u uho. grickat ga. lizat. jer zna da se naježite od toga. što god radili toga dana demonu nije bitno, on mora dobit svoju porciju pa makar i sitno. svake noći demon poprimi drugi oblik, jednu noć je malen druge pak velik, ni kosa mu nije uvijek iste boje, nit mu cice uvijek isto stoje, al zato tu ispod ima jedan klitać koji vas i u mraku nježno gleda i moli da ga liznete poput sladoleda. koliko god da ružni bili ti demoni opet su mi oni slatki ka bomboni. demoni su grozni jer uvijek zaspu prvi, napiju mi se krvi i onda počnu hrkat. ko će tada zaspat? patim se, patim dok ne padnem u nesvijest, a onda slučaj čest. demonu nije dosta pola pokrivača nego me otkrije i ostavi gologa bez gaća. smrzavam se tako i ne spavam opet, poželim si jutro da napustim krevet. čim budilica zvoni eto meni demona oko vrata, isprobavam 10-15 điuđicu zahvata, al ne ide, ništa ne pomaže jer demon je jak, i jedva hvatam zrak kada me stisne i ja bi da vrisnem, al on usta mi začepi i zajaše veseljka... |