Lost.

Neću više.

Niti želim.

Zahvaljujem se svima.

U skripcu sam.

Jer te volim.



Previše :)

To je dovoljno.
Grozim se kad vidim svoj veliki trbuh i noge kako bi reki kao sir :O
On mi zna reći sirela :)
Ali nije mi bitno što on misli.




Ovo je trudnički ali nije niti moj daleko :)

Obožavam trudnice :)

Pssst!
O onome od subote neću nikome govoriti, nemojte ni Vi.
E samo da mi se jednom bućnuti, onako duboko.
Ali neću, stid me.

Ne volim se ja baš previše hvaliti svojim stomakom i bijelim nogama.

Što prvo pomisliš kada dođeš na moj blog?

Na mojih više od 6 cm odrezane kose?
Od tada se više niti ne češljam

Ubija li te moja zelena boja?

Ili šećerasto- gorak okus postova?



Viđaš li ih još?
Ili su zaista nestali.

Brašneni otisci sretnih poljubaca...

Odličan kolač od višanja.



Sve je palo u vodu.
Šteta šećera.

Uvod: neću vas previše uvoditi, ali evo nešto. Samo da kažem da je ovaj blog zbrckano sklepan. Da vam objasnim tko je sHu. sHu je sHu, a blog je blog, tj glavni likovi. Ako vam se ne sviđa potražite si knjigu žalbe na ulazu.

Zaplet: sve se zapetljalo jer koji god post pročitali, nema ništa, barem ništa od onoga što sve očekivali, stoga nemojte puno očekivati. I ne radite mi uha po blogu nego tam di stanete naljepite papiric na ekran da znate do kud ste dosli.



Opis glavnog lika: voli; žele bombone, Japan, ići u školu,
mrzi; svoje nožne prste, Gospodara prstenova i Harrya Pottera,
radia je: spavala na balkonu, gledala porno film, išla na natjecanje iz povijesti, otvorila nekoliko mail adresa, mrzila palačinke, pogledala prvi dio Gospodara Prstenova do polovice filma,
nije radila: pročitala Harrya Pottera, pravo se rasplesala u discu.

Rasplet: Pročitaš nešto od ovoga zbrčkanoga, odeš i ne ostaviš komentar i onda se ja nadurim :(

Napomena: Ovaj blog je samo za one koji ne traže previše.

Mrzim svoje nožne prste!



I sve svoje!

Juhu :)

Želim mu se iskreno zahvaliti što mi je čestitao na ljepoti.
To nije mala stvar.
Ah, kako li sam samo umišljena.
Takva se volim.



Nisam lijepa.
I nisam umišljena.
I ne volim se takva.

Jednom ću nekome reći uzimam.

Budimo sigurni.



Ostajem slobodna.

Neću se niti potruditi da nešto napišem, nije mi do toga. Mnogi me ne razumiju ionako.
Pogled bacam straga. Uvidjeh jednu crnu mrlju na čovjeku, imajući na umu da se ona može lako zbrisati, kao da je kopija, fotografija, pa ću ju kad tad ulištiti u paintu. Gledajući u tu mrlju ona se sve više razmazuje, pa ni Vanish /veniš/ joj ne bi mogao pomoći, a i ti su detrđenti otporni na čovječje mane.




Želja mi je otici ljeti na Zrce i smršaviti barem 5 kilograma.
Kako li sam umjerena :)

Zaboljela me sama pomisao na to da želim obrisati sve postove. Da želim ponovo krenuti i da ga (ne) želim ostaviti na današnji dan, svaki 9. u mjesecu je naš dan, baš danas kada nam je 7. mjeseci.
Pokušavam otići van, ali ne mogu, pokušavam nagovoriti prijateljicu za dobar izlaz i nekoliko juce vodki ali kao da joj nešto govori "Ne, ne, ne idi van!"
Puno je toga a opet malo- zašto želim prekid. Od mojih roditelja do nas samih. Znam ostavit ću ga, samo ne znam kada. Samo želim taj izlaz van, samo to želim.
Pokušat ću od početka, ja to mogu. Mogu ga i ostaviti jer znam da je to najbolje.
Najbolje,
ali boli.