Mesnica 1 i 2... juha, juha se kuha...

Kad imaš mesara u imeniku sve može biti puno jednostavnije... ali ja sam ipak otišla sresti se s njime u četiri oka i jedne sunčane naočale. I jer nema sa mnom labavo, kući sam se vratila s ulovom većim no što je Klocky ikada u svome životu ustrijelila. Kulerski, s naočalama na podignutom nosu, mahom ruke odbijem ponuđeno otkoštavanje mog jučerašnjeg plijena.
Saamaaaa... kažu da sam tako odmalena stalno tulila.

Dobro, nije da se ne može, iako je ta porchetta možda ipak mogla biti i malo manja, hm... što me maajkooo megalomankom roodiii...
I sirovu sam je slikala, pečenu nisam stigla (a trebalo je biti obrnuto)... jesam li rekla da ništa ne stižem, ha?!
Dok se porchetta odmarala pekla sam ostatak mesa, polako i dugo... satima - jer tata samo takvo meso može jesti. A zbog njega to i radim. Jer, kako drugačije pripremiti meso nekome tko će danas pojesti manje od 100 grama, i to onda kad on hoće a ne kad kuharica kaže da bi trebalo - dok se nije ohladilo i stvrdnulo. Puno je takvih ručkova dočekalo i onaj sutrašnji kako bi se s srdačno pozdravili i izljubili, broja im nema... Srećom, tati ne smeta kad mu zaledim hranu, inače bih morala biti puno, puno domišljatija nego što sam to do sada :I Ovako, s uvijek spremnim malim porcijama, onda kad to njeeemuuu odgovara, nekako se još i snalazimo.

Ja to ne jedem; ne volim/ne smijem/ne mogu... nemam za to želudac, ali povremeno kad je kožica baš lijepo pečena onda si svjesno i namjerno nanesem bol s nekoliko hrskavih pločica. Poslije patim dugo, dugo u noć. Sinoć sam si patnju pojačala i s vrućim, netom pečenim pecivom. Kad je bal, nek' je... maskenbal. Što me maajkooo mazohisticom rooodoiii... (nekako mi se čini da je onima drugima lakše :I)
Ta kožica se inače baca, a za to što ja sada ponekad neku prohrskam kriva je sestra koja je jednom, dvaput naletjela dok je pečenje izlazilo iz pećnice, pa se nije mogla zaustaviti sa skidanjem vruće kožice. Ima jači želudac...ali sama baš i ne priprema takva pečenja. Ona je više 'mala od roštilja'. Gledajući ju kako se stalno vraća po još jedan komadić, i meni su zazubice (na) rasle...












Već neko dulje vrijeme ne uspijevam se domoći kostiju za juhu, a to je ono što mene privlači. Ja nikamo ne idem rano, pa kad do mesnice i dođem, obično se sve već razgrabilo. Jučer ipak pitam mesara. Nema.. ali da će doći sutra ujutro, tj. danas. Ehh... ali meni taj rani scenarij ne odgovara pa pitam može li mi ih ostaviti. Daaa... može. Nitko drugi još nije pitao, pa što se njega tiče... samo neka kažem koliko trebam. Ah, koliko... pa nećemo se sad nećkati i ustručavati... uostalom, sestra je rekla da i njoj kupim kad god ima, jer da tamo kod nje ovakve kosti prodaju kao meso s kostima, a i one baš kosti-kosti kakve su kod nje tamo, puno su skuplje od ovih.
Tu informaciju sam mesaru uskratila... ne bih sad znala reći zašto...

Uglavnom, jutros oko podne poranim pa ponovno u mesnicu. Protrljam ruke jer je kostiju više no što sam očekivala (pa se neću sa sestrom morati gristi oko njih)... nataknem naočale na nos, prebacim vreću s plijenom preko ramena, i kao tat tiho otklockam s njome domu svome.
Eno je... kuha se...