Buahahaha...

Stoji moj uskrsni poklon već nekakvih dva tjedna, a da sam ga jedva pogledala.
Kupila mi sestra hlače - u dobroj namjeri, jer su onakve kakve tražim, i cijena je bila dobra, ali... ali nema mog broja.
Pa pregovaramo:
- A ne znam... mogu se i vratiti, ali bilo bi šteta ne uzeti ih ako će ti odgovarati...
- Dobro.

I dobijem ja njih, prislonim ih ovlaš uz sebe... i onda spremim na najzadnju policu, jer - ma, neeećeee to na mene.
Sigurno.

Pa opet pregovaramo:
- Jesi ih probala?
- Nisam još. Hoću.
- Jesi ih probala?
- Nisam još. Hoću.
- Jesi ih probala?
- Nisam. I ne znam kad ću...
A hoću jednog dana kad mi bude svejedno ako se i iznerviram.
- Dobro.

I tako, prođoše dva tjedna, a meni nikako da svane dan u kojemu ću moći reći - Za frustracije spremna!
No, ulovi me jutros nespremnu i iznerviram se... na pasja kola - bezveze, al' gadno; pa kad je već tako bilo, odlučim 'riješiti' i hlače.
To me sad nije moglo jače razljutiti.
I probam ja njih, i navučem na sebe bez većih problema... i od raspoloženja se poništi svo ono zlo od ranije.
Sam' tako!
Pa neka netko kaže da se čuda ne događaju :O