Jutros sam na ulazu, u jednom od svojih lošijih izdanja, posjetitelju s čokoladom u rukama pojašnjavala kako se baš ne osjećam najbolje, pa da se, ako želi, može malo družiti s tatom. Odbio je. Tata ne čuje dobro, pa razgovor s njim bude jako naporan. Doduše, moj posjetitelj još slabije čuje, a kako ja nemam 'dobar glas', tj. jako tiho govorim... onda možete zamisliti kakvo je to mučenje kad smo nas troje zajedno.
Pojašnjavam mu još, kao dodatnu ispriku, kako sam danas planirala i na groblje otići, ali da, eto, ništa ni od toga... i u tom trenutku se iza mene začuo strašan krš i lom. Otpravih posjetitelja brzinski i uđem u hodnik, a tamo sam imala što i vidjeti...

Zlajo, koji je (kao) nekako i shvatio da se nije uredu pentrati na veliki stol, očigledno nije vidio nikakav problem u skakanju na jedan drugi, niski. Taj niski zapravo i nije pravi stol, nego improvizirani, jedan od onih koje sastavim od raznih drvenih dasaka, ploča i niskog stolca... ili već nečega što mi se nađe pri ruci, a koristim kao podlogu za snimanje. Kako to nije pravi stol s nogama, skočivši na jedan njegov kraj, Zlajo je na svojevrstan način potvrdio onu Arhimedovu: “Dajte mi oslonac i dovoljno dugačku polugu, pa ću vam podići Zemlju”.:I
Kako sam jučer tu nešto radila, a planirala sam i danas pa nisam ništa pospremila, na podu se tako našla: hrpa povrća, nekoliko tanjura i zdjelica, prolivena voda i neke druge tekućine... i još kojekakvih rekvizita. Srećom, nije se ništa razbilo, a sve drugo se moglo pospremiti... jedino što ja, ovakva kakva sam, takvo što nisam danas imala u planu.:I

Pogledala sam Zlaju, pa je pogledao on mene, onim pogledom - Ha, što ti sad opet nije jasno? - a onda sam ga zgrabila, stisnula jako uz sebe, pa ga potom nahranila i smjestila na fotelju... rekavši mu pri tom, kao i bezbroj puta do sada, kako sam mu neizmjerno zahvalna što mi je s takvom naravi tek dragi mačak, a ne netko moje vrste :D

Uglavnom, dok sam brisala pločice, prošlo mi je kroz glavu kako je ovo još jedna od onih situacija gdje se, zapravo, i nemam na što žaliti.. jer, evo, ponovno se gibam, gibam, gibam... Tak' da mislim da ću sada polako i do groblja. Samo još dok na potiljku raspetljam onaj gordijski čvor od uležanosti, pazeći pri tome da me ne strefi Damoklov mač :I










P.s. kako ja nikada ne mogu naći nekakve kozice 'normalne' veličine, nego ove veličine zrna graha... pa onda ne znam je l' radim špagete s kozicama, il' je to možda pašta fažol, ili što... :I