kornjačine noge i pepeo od trstike
Zašto ja ljudima izgledam nesretno...čak i onda kada sam sretna...ili kada sam samo razočarana...ja sam zapravo porculanska lutka...mnogo krhkija od drugih lutaka...i s tanjim koncima koje suptilno povlači netko iz pozadine...ja ću se lakše osloboditi tih konaca...no kada u tome jednom uspijem moj pad do tvrdog tla stvarnosti biti će bolan...možda se čak i slomijem pri padu...no nakon nekog vremena, vjerujte mi, oporavit ću se...nesreća nas očito mijenja...nakon nje smo drukčiji...zreliji...od nje učimo...zato bi se trebala naći svrha nesreće...učenje...prolazimo li kroz traume, padove...trpimo bol, doživljavamo gubitke da bismo nešto naučili?...iz mog iskustva...to je definitivno tako...
