čovjek mora vjerovati u nešto, ja vjerujem da ću popiti još jednu tangerinu, jebi ga

Nemojte misliti da je ovo jedan od onih tužnih postova u kojima cu pisati kako mi je teško u životu i ta sranja.
Ovo je post u kojem ću sititi svih 16 godina življenja u Varaždinskoj 45. Svega lipoga što mi se dogodilo u to vrime. Zašto mi je sad to došlo??? Selin se. Nije da iden u drugi grad ali meni je koda iden. Selin se na meladu. Onaj filing koji san osića sinoć po onome san skuzia ko mi je pravi prijatelj. Gledaj Paju, Filu, Šišetu i Šokrea kako igraju biljar i skužin da više nikad nećemo biti vakvi. Vako dobri, ko braća, spremni giniti jedan za drugoga. Onaj filing oko srca, prvi put u životu mi se činilo da nema izlaza. I još Tončia pitan duvan a on mi govori: Ajme iman još dva. I onda se malo misli i kaže: Za prijatelja sve. I da mi duvan. Po prvi put u životu mi je tribalo da me neko zagrli i da mi kaže: Sve će biti u redu.
Sitia san se svojih riči: Prijateljstvo je svetije od braka. Između mene i mog pravog prijatelja nikad neće ništa stati.
Zašto čovik skuži koliko mu nešto znači tek kad to nešto izgubi. Ali ja ovo neću izgubiti. Ne ovako i ne sad. Slava mrtvima ali ja još nisam pao.

Pošto je ovo možda i zadnji post jer u novoj kući neću imati internet želin vam samo reći: Držite se. Za ono što volite dajte sebe ciloga, svo srce i svu dušu svoju i nećete zažaliti.
Pozdravljam vas. Bog