24. lipnja 2008. --> utorak
zbunjeno gledam u poruku. ništa mi nema smisla. od prvog slova do zadnjeg, a najmanje potpis.
~ zašto bi on meni poslao poruku? ~ pročitala sam ju sigurno 20 puta prije nego sam se sabrala i po posljednji put ju pročitala:
ko li miluje milo moje? ko li usne te snene budi? ne zaboravi ime moje. Vincent.
stisnula sam tipku za odgovor i napisala odgovor:
sigurno ste pogriješili broj. Aleera.
vjetar je zapuhao dok sam gledala kako ono maleno pisamce odlazi s ekrana mobitela. stojim na jednom mjestu. vjetar je tako vruć. poruka.
ne lomi mi led, vodu nema. ne soli mi ranu, suza nema. Vincent.
ja Vas ništa ne shvaćam. Aleera.
skinula sam sunčane naočale i stavila ih na glavu, te pogledala prema nebu. sunce je visoko iznad mene, poželjela sam ga dodirnuti rukom [sunce ništa drugo], a oblaka nema. pomalo sam otužno spustila glavu i stisnula mobitel u ruci.
~ kakav je dan bez oblaka? što će nam sunce bez kiše? jedva čekam da ovo prokleti ljeto prestane, pa da otputujem u Hogwarts i uživam u lišću i jeseni. opet, neću Anatru vidjeti dugo. ~ uzdahnula sam. ~ što se mora, mora se. ~ poruka.
neka ne igra za nas dvoje. Vincent.
tko ste Vi? Aleera.
pošla sam korak naprijed i zabila se u nekog tipa u crnoj majici. bilo mi je pomalo neugodno, pa sam samo promrmljala:
- oprostite. – i prošla pokraj njega. onda sam čula kako nekome dolazi poruka na mobitel. srce mi je počelo brže kucati.
- Vincent Valentine. – čula sam hladan glas. stala sam kao ukopana. nije mene ime ukopalo već glas. glas je tako jedinstven. kao da je samo mala mrvica svjetske rulje, a opet je iznad svega i iznad svih. polako sam se okrenula. srce mi je brže zakucalo.
~ visok je. huh, zgodan… ne može se promašit. crna duga kosa? veoma zanimljivo. oči… crvene… ~ pri pogledu na oči su mi sve misli isparile. on je samo pružio ruku ne skidajući pogleda s mojih očiju:
- Vincent Valentine. –
- A-A-Aleea Aic… ha Mar… - zovem, pa sam se naglo prenula. – oprostite. Aleera Aicha Marvolo Riddle. – on se osmjehnuo.
- oprosti. – ispravio me, te se uspravio do pune visine.
~ pa i visok je. ~ sunce mu je obasjalo desni dio lica, pa mu je blijeda koža poput leda zasjala. mogla sam zamisliti tisuće iglica leda na njegovoj koži kako se sad sjaje, ali ne i otapaju. to je vječni led. ~ lijep je. ~ nasmijala sam se. prva je muška osoba za koju sam pomislila da je lijep. zgodnih je bilo, ali lijepih… ne.
- oprosti. – ponovila sam.
- je li Reno tu negdje? – upitao me jednoličnim glasom. tom glasa mu nije išao niti notu više, niti niže što je bilo… hipnotizirajuće.
- ne, otišao je kad ste ga… si ga nazvao. – rekla sam. on se opet na to nasmijao. onda mu je mobitel zazvonio.
- Vincent. –
~ čudan način javljanja. ~
- …gdje si ti?… …čekam tebe… …ispred kafića… …s tvojom prijateljicom… …Aleerom Aichom Ma… …neću ništa osim ako… ….osim AKO… …da, ako ne pita… …mora… …mora saznati… …suoči se s tim… …u redu… …dolazim. bok! – poklopio je i pogledao me. – morao bih ići na posao. drugog puta ćemo pričati. u redu? – zagledala sam se u njega. nešto mi je u njemu tako poznato. nešto, neka iskra… a ja se ne mogu sjetiti.
- naravno. – izletjelo mi je, pa sam se malo, skoro neprimjetno, zacrvenila. okrenula sam se kako on to ne bi primijetio i krenula prema sirotištu. stavila sam naočale na oči i tako, očima skrivenim iza naočala i usput sklopljenim, hodam okupana suncem. znam ove putove napamet.
- mogu te ja povesti do sirotišta. – čula sam Vincentov glas i pogledala u njega. pokraj mene se polako vozi u crnom autu.
- nije potrebno. – odgovorila sam mu, a onda stala. – otkud znaš gdje ja živim? – i on je stao, te izišao iz auta.
- znam više negoli ti misliš. – nasmijao se.
- kao, na primjer? – osmijeh mi je nestao s lica i približio se mom uhu, te rekao tiho:
- Hogwarts… Slytherin… Tom… Kadaj… - odmaknuo se. te četiri riječi su bile dovoljne da prikaže kako zna sve!
- kako znaš za mene i Kadaja? –
- pa… -
- Hogwarts? za dom Slytherin? –
- pa… -
- a za mog brata, Toma? –
- čekaj! – usporio me. – sve na isti način. – onda me preduhitrio odgovorom na pitanje koje sam mislila postaviti. – promatranjem. uđi! – rekao mi je i ušao u svoj auto, te mi otvorio vrata. nevoljko sam obišla auto i ušla. u pozadini lagano svira pjesma, ali ne obazirem se na nju previše. vozili smo se u tišini. – prisutnost pitanja, zar ne? – upitao me.
- da. – odgovorila sam.
- slobodno. – promijenio je brzinu.
- gdje vi to radite? je li opasno? –
- možda… nisam sigurna… -
- hoćeš reći da je. Reno bi mogao umrijeti svakog trena. – pogledala sam kroz prozor. suze su mi navrle na oči.
- ali teškom mukom. – rekao je i pogledala sam ga. – u borbi je drukčiji. snalažljiv, jak… nije budala kao obično. – osmjehnula sam se, a onda me kao kap nešto udarilo.
- bilo je borbi? –
- ali ne pravih. – rekao je. ostatak smo proveli u tišini. onda je zakočio. – to je to. bilo mi je zadovoljstvo. – otvorila sam vrata.
- koliko imaš godina? – upitala sam ga.
- 17. – odgovorio je dok je popravljao lijevi retrovizor auta. pogledao me. – tebe neću niti pitati. –
- čemu pitati nešto kad već znaš odgovor, zar ne? – čula sam Cloudov glas i izišla iz auta. našla sam se lice u licem s njim. na licu mu je bio izraz ljutnje.
- to nešto vaše zaista bira mlade ljude. – rekla sam pomalo otužno, te prošla pokraj ovog i otišla u sirotište.
****
popodne je došlo relativno brzo. cijeli dan sam ili nešto crtala ili pisala ili slušala. po mislima mi se cijelo vrijeme vrtio Vincent i njegove poruke, riječi… cura nigdje nema, ali nije da me smetalo. ipak, jedva sam čekala da Andrea dođe. moram joj reći kako netko zna za Hogwarts. vrijeme je za ručak prošlo, a ja se nisam pojavila. onda su se vrata otvorila i došao je trenutak koji sam očekivala – cure su se pojavile.
- ej. – rekla mi je Anatra i srušila se do mene. sakrila sam ono što sam nacrtala. – zašto nikada ne mogu pročitati što napišeš ili vidjeti što nacrtaš? – upitala me zbunjeno.
- zato jer to ne volim. – spremila sam sva svoje djela i stavila ih na sigurno pokraj sebe. pogledala sam Andreu.
- tko je bi onaj komad? – upitala me.
- koji? –
- visok, duga crna kosa, blijeda put… - počela je Anatra nabrajati. srce mi je brže zakucalo.
- nama dobro poznat Vincent Valentine. – rekla sam im. Anatra se zagrcnula vodom koju je pila, a Andrea me prostrijelila pogledom.
- što je rekao? –
- samo je tražio Rena. – rekla sam joj. onda se Anatra ustala.
- idem se ja tuširati. od čovjeka poput njega se moglo očekivati da bi mogao biti bar zanimljiv. – rekla je i otišla.
- što je rekao? – ponovila je Andrea i sjela do mene.
- zna za Hogwarts, za Toma, za Slytherine i za Kadaja. – Andreu je preplavio šok. – ukratko, zna sve! –
- kako? –
- promatranjem. – slegnula sam ramenima. – samo mi je to rekao. – pokazala sam joj poruke.
- tu se nešto čudno događa i bolje da to saznamo prije negoli je prekasno. – rekla je ona. – samo mi to imaš reći? –
- da, samo se to i dogodilo. – onda sam se sjetila njihovog posla. – rekao je još nešto o poslu. –
- reci! – pomalo je ova glasno rekla.
- on ima 17, a Cloud i Reno po 16. i rekao je da je u borbama Reno potpuno druga osoba. – Andrea se ustala. – taj je posao veoma opasan. opasniji negoli smo nas tri mislile. –
- to sigurno. – rekla je ova i sjela na svoj krevet oprezno me gledajući. – samo to? – klimnula sam glavom. – komplicirano. no, ne i nemoguće za otkriti. –
- nemamo vremena igrati se detektiva i špijuna. – rekla sam joj.
- to ne bi bila igra! –
- ali nije naša stvar!!! kada bude vrijeme saznat ćemo. – odmahnula je glavom.
- kako god ti kažeš. samo… bit će ti poslije žao. još razmisli o tome. – Anatra je izašla iz kupaonice i sjela na svoj krevet.
- hoće koja od vas zatvoriti vrata? – upitala nas je i lijeno gledala u odškrinula vrata. zamahnula sam rukom i ona su se zalupila. Andrea me ljutito pogledala, a Anatra je zurila tren u vrata tren u mene otvorenih usta. – kako si to napravila? –
- koje? –
- zatvorila vrata! –
- nisam ja. bit će vjetar. – pogledala me s nevjericom. – kako bi bilo moguće odavde zatvoriti vrata? –
- da, zaista ne bi. – onda je nešto opsovala. – ostala mi je knjiga dolje. – te je izjurila iz sobe.
- jesi ti normalna? – Andrea je siknula na mene.
- ne. – odgovorila sam joj.
- uostalom, kako si to napravila? –
- koje? –
- zatvorila vrata s ovolike udaljenosti! – odgovorila mi je. tek sam onda shvatila da do vrata ima 10 metara.
- ne znam. samo sam zamahnula rukom. – rekla sam zbunjeno. – moguće da je to zaista bio vjetar! –
- znaš i sama da nije. – rekla mi je Andrea i onda smo utihnule jer se Anatra vratila u sobu.
25. lipnja 2008. --> srijeda
hoćemo li se naći danas? poželio sam te. Kadaj.
naravno! u 4 sata budi na istom mjestu? Aleera.
naravno. Kadaj.
2 su sata ujutro. cure spavaju, a ja sam budna. idem se naći s Kadajem. ustala sam se i na brzinu obukla.
nisam niti trepnula, a već je 3 sata. polako sam se krenula uspeti uz prozor.
- gdje ćeš? – čula sam Andrein glas i opsovala.
- tiše! – siknula sam na nju, a ona je shvatila gdje ću i samo se vratila snu.
izašla sam van i sjurila se niz krov, te s visine od 3 metra skočila na tlo. potrčala sam kroz sjenu da me nitko ne vidi. izašla sam nakon 3-4 minute visokog opreza na cestu i počela trčati po sredini suhe i vruće ceste obasjana mjesečinom. znoj mi se uskoro osuo po tijelu, a ja nisam prestajala trčati. znala sam da je još uvijek opasnost da me netko ne uhvati. osvrnula sam se par puta jer mi se učinilo kako me netko prati u sjenama. jednom sam čak uhvatila crveni blijesak, ali sam zaključila da mi se učinilo. u 3 i 30 [nakon pola sata trčanja -.-'] sam došla do duboke šume i počela hodati kroz nju.
za 15 minuta sam bila na dogovorenom mjestu. velikom betonskom stolu s dvije betonske klupe oko njega. popela sam se na stol i legla, te zagledala se u nebo puno zvijezda. svugdje oko mene zuje komarci, pčele, čuju se cvrčci… u divljini sam. sama. negdje u daljini sam čula sasvim tih zvuk motora. stavila sam ruke ispod glave. zatvorila sam oči. prošlo je 10-ak minuta i shvatila sam kako mi se nečije usne prislanjaju na moje. otvorila sam oči i shvatila da je to Kadaj.
- došla si. – rekao mi je očarano.
- što si mislio? – upitala sam ga i nastavila ljubiti. protrnula sam pri pomisli da nas Vincent sad gleda pa sam otvorila ranu i skoro vrisnula. u sjeni šume sam vidjela Vincenta u dugom crvenom ogrtaču ili plaštu [Sir, to NIJE crveni tepih]. pogledao je u mene crvenim očima i onda nestao. Kadaj se okrenuo.
- što je bilo? –
- ma ništa. – rekla sam mu i osmjehnula se. sjeo je do mene. pogledala sam u drugom smjeru kako ne bi vidio da sam blijeda.
~ sigurno mi se učinilo. koliko mislim o njemu i ne učinilo mi se. ~
- što ima novoga? – upitao me ovaj.
- ma upoznala sam Vincenta Valentinea. – rekla sam mu i vidjela kako mu se lice zgrčilo. mogla sam to i očekivati.
- dojmio te se? – upitao me ljubomorno.
- i te kako. – izletjelo mi je. prostrijelio me pogledom.
- a onaj davež od Rena… -
- ne vrijeđaj! –
- dobro, oprosti. – rekao je. – ona gamad, ono smeće… ono sve najgore od Rena… je li živ? – ljutito sam se ustala i opalila mu trisku.
- i te kako!!! – viknula sam.
- žao mi je. – rekao je tiho i opalila sam mu još jednu trisku.
- NE POŠTUJEŠ MOJ PRIJATELJE, NE POŠTUJEŠ MENE!!! – izgubila sam kontrolu.
- on nije tvoj prijatelj! da je odobravao bi našu vezu!!! –
- misliš tvoju vezu? – upitala sam ga.
- molim? –
- gotovo je. dosta mi je više tvoga pljuvanja po mojim prijateljima, a pogotovo po Renu. – otrčala sam od njega.
****
prošlo je 20 minuta i bez prestanka trčim. zaista ne vidim odakle mi toliko energije. onda sam na sredini ceste vidjela Vincenta isto onako obučen kako gleda u mene. potrčala sam brže, a suze su mi se počele spuštati niz lice. prvo sam pomislila da ću ga izbjeći, a onda sam na svoje iznenađenje utrčala njemu u zagrljaj. privio me uz sebe jako. obgrlio me crvenim… platnom. stavio je svoju glavu na moju, a ja sam mu suzama natapala crnu majicu ispod koje se osjetio miris novog Axe-a [da, ovo je reklama]. onda se kroz zrak probila pjesma:
ko li miluje milo moje?
ko li usne te snene budi?
ne zaboravi ime moje
kada krene da, da te ljubi
klasje moje ne spavaj
njega ljubi, mene uspavaj
ne lomi mi led, vodu nema
ne soli mi ranu, suza nema
ko li zaigra oro moje?
neka ne igra za nas dvoje
klasje, mene uspavaj
odmaknula sam se od njega i pogledala ga. on mi je u ruke stavio nekakvu kutijicu, dugu i crnu… glatke površine. te nestao. pretvorio se u nešto crveno i… otišao.
- 20:52 - Komentari (31) - Isprintaj - #
23. lipnja 2008. - ponedjeljak
sunce se polako izvlačilo iz "postelje". tipičan dječji opis, ali ovo je potpuno čarobno. poput svakog izlaska i zalaska sunca ovdje - u Zadru. trenutno koračam Kolovarima i nogom napucam kamenje u mirnu površinu mora. cakli se! sunce ga čini bisernim, više bisernim nego prije. došla sam do mola. malog mola priče, pjesme, tuge... svega! tek sam se vratila iz Hogwartsa. jutro je pa nema ljudi što je pravo čudo! nema onih pijanaca na travi, ali sve u svemu... prihvatljivo je. sa stabla je poletio vrabac, a iza mojih leđa bijeli leptir. pratila sam ih pogledom. vrabac mi je ubrzo isčeznuo, a leptir je sletio na travku i šetuckao se pomalo umišljeno po njoj. onda, kao da je osjetio nečiji pogled, je skočio i otišao.
vratila sam pogled na more. sjela sam na mol i zagledala se u površinu tog plavetnila. ne, ono je prozirno! u njemu se samo odražava nebo. ali opet... prekrasno je. legla sam na leža i desnu ruku spustila u more. lijepo je. taman. sunčeve zrake su pale na moje lice, a onda se nečija sjena nadvina nad mnome. otvorila sam oči i ustala se.
- zašto nisi u sirotištu? - čula sam dubok muški glas. pomaknula sam se par koraka unazad. gledam u dva plava safirna oka. plava kosa mu leta svugdje okolo, a desnu je ruku pomalo ispružio prema meni. to je Cloud, on je čuvar našeg sirotišta.
- jer ne želim. - odgovorila sam pomalo grupo. gledali smo se neko vrijeme. zakoraknio je prema meni, a ja nazad. spotaknula se i skoro upala u more, a on me uhvatio za ruku i povukao k sebi.
- ali moraš. - šapnuo mi je na uho, te me okrenuo i počeo sa mnom hodati prema sirotištu i dalje držeći moju ruku.
- ništa se u životu ne mora osim živjeti i umrjeti. - siknula sam. stao je, na što sam i ja stala. pogledao me.
- a roditi? - upitao me. neko sam ga vrijeme gledala, a onda sam lagano rekla.
- ne. tehnički dok si i u utrobi živiš. -
- a začeti? -
- ne potrebno. - osmjehnuo se.
- pametna si ti. - pustio me, te se okrenuo i krenuo prema sirotištu. neko sam vrijeme zbunjeno gledala za njim. imali smo par susreta, ali ne nešto pretjerano bliskih i ljubaznih. kad je već bio 10-15 metara ispred mene, krenula sam za njim. bacio je pogled preko ramena i stao. kad sam došla i prošla pokraj njega samo je rekao:
- mislio sam da ne želiš u sirotište. -
- mislila jesam popustiti, ali kad si rekao moraš... heh, meni nitko ne zapovijeda. - krajem oka sam vidjela osmijeh. odmahnula sam glavom i stupala i dalje u tišini prema sirotištu. čudan je taj lik! ima 16 godina, a ratnik je i zaštitnik sirotišta. divno, zar ne? a da ne govorim koliko cura ludi za njim!!! heh, hvala Bogu pa Andrea i ja nismo takve, ali Anatra ne skriva da gaji nekakve simpatije za njega. iako, nisu jake.
napokon sam se našla i ispred vrata. uzdahnula sam i otvorila ih. ušla sam u hodnik. taman i mračan. samo je jedna mala svjetlost dopirala od prozora sa stropa. pod je prašnjav i stube su drvene. prošla sam niz cijeli dugo hodnik. hodala sam po tračku sunčeve svjetlosti koja dopire iz vrata. onda sam vidjela kako na vrata dolazi očito Cloud. okrenula sam se i on se naslonio na štok od vrata i gledao u mene kao da se želi uvjeriti da idem u sobu. oboma nam je usnica trznula u osmijeh. okrenula sam se i s nestankom svjetla shvatila da je očito zatvorio vrata. laganim koracima je prešao cijeli hodnik, a ja stubište. nestali smo jedno drugom iz vidika. došla sam do sobe broj '8'. drago mi je da nas je ova soba zapala jer mi je to najdraži broj. polako sam otvorila vrata i ušla unutra tiho kako ne bih probudila Anatru i Andreu. kad sam se okrenula i išla zatvorit vrata jastuk mi je doletio u glavu i ja sam glavom pukla u vrata i ona su se treskom zatvorila. okrenula sam se držeći se za glavu, a Anatra je pucala od smija. Andrea se ošamućeno ustala.
- što vas dvije sad izvodite? - upitala nas je i protrljala oči. skočila je na noge i protegnula se. njezina pidžama koju sam joj ja kupila (i na njoj piše sitnim slovima 'I'm a hot babe' ali ona to nije vidjela... još!) joj se pomalo dignula. onda je pogledala na sat i samo skočila na krevet, doslovno, i glavu zabila u jastuk. - vi niste normalene. - promumljala je.
- šta si rekla??? - upitala ju je Anatra, a ja sam Anatru pogodila jastukom, a ova to nije niti osjetila. onda je zbunjeno pogledala jastuk. - kad se ovo ovdje pojavilo? -
- rekla sam ono što je očito!!! - viknula je Andrea. nasmijala sam se i krenula prema svom krevetu. neće se sad valjda samo posvađat... kao i većinom. doduše, to nisu neke svađe. nego su to... samo obračuni riječima. sjela sam na krevet i naslonila se glavom na zid.
- vidjela sam te s Cloudom. - rekla je Anatra sad se obraćajući meni. Andrea je iza nje prijezirno okrenula očima i pukla se po čelu. - što je??? - upitala ju je ova. - lik je tako lip i zgodan. -
- da, da... - rekla je Andrea. - a kakav je kao osoba? -
- to je bitno? - upitala je ova zbunjeno.
- naravno da je!!! pa kak ćeš biti s nekim ako ne znaš kakav je??? - Andrein se glas opasno počeo dizati.
- ma bit će ona njega samo želi jednom. - rekla sam luckasto i Andrea je prasnula u smijeh, a Anatra me zbunjeno pogledala. - ma znaš ono... veza for one night? -
- ubit ću te na spavanju. - zarežala je ova.
- ja spavam kratko, a to je većinom kad si ti u dubokom snu. -
- a što ako ja ne budem spavala? -
- to je apsolutno nemoguće. - gledale smo se neko vrijeme i onda prasnule u smijeh. čulo se kucanje na vratima.
- naprijed! - rekla je Andrea zjevajući. u sobu je ušao Cloud.
- budite tiše. - rekao je oštro. pogledao je mene, pa Anatru koja se malo zacrvenila, pa Andreu. kad je vidio natpis samo je podigao desnu obrvu i odmjerio ju pogledom.
- što je? - upitala ga je ova i ustala se i počela okrećat. - što je tako zanimljivo na meni? -
- samo natpis na pidžami. - rekao je ovaj i naslonio se na štok na vratima, a pogled mu je bio kao da se zabavlja. Anatra se u trku našla na mom krevetu kako bi bar malo odgodila Andrein masakr, a njezin je krevet između mog i Andreinog.
- kakav natpis? - upitala ga je Andrea zbunjeno. ovaj joj je prišao bliže. Andrea se povukla koji korak.
- ovaj. - rekao je i pokazao. Andrea ga je počela čitati iako je bilo naopako, a kad ga je pročitala izgledala je blijeđa od duha.
- i ja ovo cijelo vrijeme nosim? - upitala je samu sebe.
- nisi znala za natpis? - upitao ju je i čudno pogledao.
- pa da!!! tko bi ga vidio? -
- svi? -
- zašto to misliš? -
- zato jer ti je na crnoj pidžami rozim ispisano na... na... na... - pokazao je na prsa.
- a vid stvarno. - rekla je ova i ošinula nas pogledom. - vas dvije ćete krepat. -
- oh, shit!!! - rekle smo nas dvije u glas. Cloud se okrenuo.
- ne moraš ih ubit. - rekao joj je i pogledao ju preko ramena. - dosta ti dobro pidžama stoji. - Andrea se malo zarumenila, a on je krenuo van.
- sumnjam da je on gledao natpis. - rekla sam tiho, ali dovoljno glasno da me svi čuju. Cloud me pogledao prvo -.-' pogledom, a onda se zacrvenio i osmjehnuo. izašao je van i zatvorio vrata.
- bit će tu nešto. - rekla je Anatra pomalo otužno.
- neće. - rekla je Andrea.
- oće. -
- zašto to misliš i kojeg si vraga tužna? -
- zato jer ima kemije između vas i ja san ga mislila imat for one night. - pogledale smo je obje čudno. - ček, sam to ja rekla for one night? Slode ubijen te, druženje s tobom je previše opasno. - rekla je. da, nadimak mi je Slode. ne znam kako je došlo do toga, ali mi se veeeeeoooooomaaaaa sviđa.
----
večer je, točnije noć. 10 je sati navečer. dan je bio tipičan - cijeli dan samo kupanje. a tko ne bi ovdje pod ovakvom temperaturom? Andrea je izbjegavala Clouda, ali i on nju. kako su se međusobno izbjegavali, iz meni nepoznatih razloga, često su se i susretali. onda bi svaki put samo okrenuli glavu jedno od drugoga praveći se da ne vide ovo drugo.
Andrea, Anatra i ja sjedimo svaka na svom krevetu čitajući. svaka u svojoj tišini. doduše, ja ne čitam... samo zurim u slova. u ušima mi je mp4 i svira mi pisma 'Around The World'. vidjela sam kako se Anatra pomiče i nešto priča, pa sam izvadila slušalice iz ušiju:
- ...te li ići u tu neku školu tako daleko? pa koliko ta škola traje? -
- duga priča koju ne bi ti shvatila. - rekla je Andrea i nervozno me pogledala.
- zašto ja ne mogu s vama? -
- ne znam. - pokušala se Andrea izvući.
- kao da mi nešto tajite. - ova je imala uvrijeđen ton u glasu.
- svake godine isto. od početka. - uzdahnula sam. - prekini curo. nismo krive što su nas 5. razred tamo bacili i što ćemo tamo ići sve do 17. godine. -
- u redu. - rekla je ova, a ja sam vratila slušalice u uši. Andrea mi je pogledom zahvalila. odjednom se ustala i otišla do prozora pokraj mog kreveta. rukom me pozvala. došla sam do nje. sam mi svira pjesma 'Mambo No.5' zagledala sam se u mrak i jedino što sam vidjela je Cloud kako se naslonio na motor. pogledala sam Andreu i ona mene.
- zašto ide negdje tako kasno? -
- jebačina. - rekla sam tiho i ova je prasnula u smijeh. - ne znan. - odgovorila sam joj i bacila se na krevet. - nije moja briga što on radi. -
- mda, imaš pravo. niti moja. - nasmijala se i otišla do prozora. Anatra nas je zbunjeno gledala.
- čudne ste. - rekla je.
- tko se javlja... - odgovorile smo u glas i puknule se smijati.
24. lipnja 2008. - utorak
ujutro sam se probudila s rukama ispod glave i zvukom Seke Aleksić u slušalicama. isključila sam mp4 i protrljala oči. Andrea je spavala glavom ispod jastuka, a Anatra je pola visjela s kreveta. na kraju je pala na pod, pa se ošamućeno ustala.
- to se moglo svakom dogodit. - rekla je i srušila se na krevet, te istog trenutka zaspala. polako sam se presvukla i izašla van. odmah sam naletjela na Clouda.
- dobro jutro. - rekao mi je tiho.
- također. - odgovorila sam mu i prošla pokraj njega. povukao me za ruku.
- a doručak? -
- ne bih, hvala. idem van s Renom. - rekla sam i istrgnula ruku te otišla van. ispred sirotišta je stajao Reno.
- 5 minuta kasnije si se probudila. - rekao mi je i ja sam za zagrlila i poljubila u obraz za dobro jutro.
- 5 minuta kasnije sam legla. - objasnila sam mu. bacio je ključeve u zrak i uhvatio ih. spustio je naočale na oči i osmjehnuo se. otvorio mi je vrata auta i ja sam ušla unutra. da, vozi 2 godine ranije ali nema veze. nećemo nastradati... iako se s njim nikad ne zna. jurnuli smo u grad. ušli smo u kafić. naručili piće i pričali. nismo se vidjeli prije ovog cijelo vrijeme dok sam ja bila u Hogwartsu. niti on ne zna za to. u kafiću svira pisma 'Surrender'. odjednom mu je mobitel zazvonio i javio se. ustao se i otišao, ali sam se mogla zakunit da sam ga čula kako priča:
- ne, ne znam Vinc. to je opasno... - pomalo sam se zabrinula. taj njihov (Cloudov i Renov) prijatelj Vinc kojeg često spominju kad pričaju na telefon je čudan lik. nikad ga nisam vidjela, a niti čula o njemu ništa. nitko ne zna za njega. došao je do mene. - možeš li se sama vratiti? posao. - pokazao je na telefon.
- ma mogu. - rekla sam i on je otišao bacajući lovu na stol. platila sam svoj dio i izašla na ulice grada. sunce mi je zabljesnulo u glavu, pa sam spustila naočale sunčane na oči. zavibrirao mi je mobitel. poruka.
