Dosada radi svašta od čovjeka. Upravo zbog nje sad i pišem ovaj post. Čekam da krenem u školu, ništa nisam napravila šta sma trebala, al glavno da pišem post. Ne znam što više uopće pišem ovo, šta će mi?
Neam blage iskreno rečeno, mislim da ovaj blog postoji samo zbog toga šta ja nemam hrabrosti ga obrisat, jedino zato. Inače bi već bio davno izbrisan, ali ja jednostavno ne mogu, samo kad se sjetim koliko sam toga napisala, koliko gluposti, koliko smijeha, boli...
Ne mogu. I NEĆU.
Moj rođendan prošao, sad sam godinu dana starija. Strašna sam si sad, zamisli e! Razmišljala sam baš neki dan kako je već jedan veliki dio mog života prošao, ne mogu to više vratiti, sve je iza mene. Sve pogreške zbog kojih se kajem ne mogu ispraviti, ne mogu se vratiti i drukčije postupiti. Jednostavno je to iza mene, i često me to ubije u pojam. Koliko puta sam zažalila što sam neku stvar učinila, ili neku rečenicu izrekla, a ne mogu tome ništa, samo snositi posljedice kakve god bile. Ali naučila sam da se ne vrijedi time zamarati, da ne valja gledati iza sebe, u prošlost ionako tome ne možeš ništa. Pametnije se okrenuti naprijed i gledati ispred sebe, paziti da nešto ne učiniš da ne bi i zbog toga kasnije žalio. I sad kad se sjetim svih svojih starih rođendana, sa tortom ispred sebe i svijećicom na njoj, pitam se kako sam potrošila taj dio života, djetinjstvo. Na što mi je otišlo? Na veselje. Na bezbrižnost. Na gluposti. Na smijeh. Nema problema, ne. A sad kad se vratim u stvarnost i pogledam oko sebe, mislim si, zašto to vrijeme nije moglo potrajati? Zašto nam sada treba ovo sve, ljudi oko mene pate! Ljudi oko mene lude, problemi im sami dolaze, jedan za drugim, ne znaju što sa sobom!! Što će nam to? Što je život takav?
Eh ali ništa ne možemo, samo se maknuti odavde na jedan način, na silu. Ali to rade slabe osobe, koje subez karaktera i neke snage u sebi. Koliki to trebaju biti problemi kada ideš ugasiti svoj život, jedan jedini život? Što se trebi treba događati da ti to pada na pamet, i da to učiniš, ne daj Bože? Zar iz toga nije bilo izlaza? Vjeruj mi da je, iz svakog problema i sranja postoji izlaz, samo što ga je ponekad teže naći, ponekad je skriven iza deset vrata, no isplati se probavati i tražiti. Ali danas živimo u takvom svijetu u kojem ljudi jedva čekaju neku veću zapreku pa da se maknu odavde sa opravdanjem. Alo! Za to nema opravdanja! Ma koliko sve bilo crno, to nije pravi način da se sve riješi, ne valja bježati od problema, jer oni se onda vraćaju za nama još već. Još gori.
Nažalost, sve to ide k vragu, ništa više ljudi ne shvaćaju, ne žele. Samo da si olakšaju, ali ne znaju na koji način. Zar je pametno olakšati si život uz alkohol i drogu? Zar je to pravi način da se sve zaboravi i da se isključi iz stvarnosti. Nije. Ali ne znam što je ljudima u glavi, što im se vrti, kako oni misle sve to izgurati na taj način, jer brate, ipak ćeš se kad-tad "otrijezniti" i uvidjeti stvarnost.
A eto, ja sama ne mogu ništa promijeniti. Ni ne pokušavam to. Samo želim svojim bližnjima pomoći, ne obazirući se na svoje probleme i muke, ipak sam njima potrebnija, oni trebaju utjehu i pomoć. Ja ću izgurati nekako već.
Uf, morala bi polako. Samo mirno, stvari i vrijeme s njima prolazi koji rane zaliječuje malo-pomalo. Samo treba biti jak i ne dat se, ne!
Da.
|