nobody said it was easy..no one ever said it would be this hard...

nedjelja, 24.04.2005.

evo tu je i nastavak..ne svida mi se..nisam znala sto da pisem a ni kako..pa je ispalo blesavo..i ljudi oprostite sto ne komentiram ni ne pisem..ali imam puno virusa na kompu i ne smim ici na net..tako da nista nisam mogla raditi..a i nije da se ouno toga i dogodilo..ma evo vam prica..pa ako vam se svidi svidi..cujemo se uskoro..cim mi se sve ovo popravi..i vise ne znam sto da radim ni nista..danas idem u shopping..kupit cu si jedne preslatke tenisice..crno-žute..bas su mljac... i tribala bi potraziti robu za krizmu..jer ako nastavim ovako ici cu u sestrinom..a to ne biii... Uskoro je stigla u neki novi grad..u neko drugo vrijeme..u ovom gradu sve je bilo veće.. sve je bilo drukčije..i morala je priznati to je obožavala..to je bio grad u kojem si se mogao sakriti..u kojem ne bi svi saznali za sve što radiš...U tom gradu mala se brzo snašla..jer je imala ono najvažnije..a to je volja za životom..želja za preživljavanjem..jer ona se morala boriti za dvoje..Našla si je posao i stan..u jednom ljepom kvartu..u onom o kojem su uvik sanjali..nije prošlo puno vrimena i našla si je i prijatelje..bili su stvarno dobri prijatelji ali nikad nije smogla snage da ima ispriča sve o svojo prošlosti a i o tome tko je otac onog malog nogometaša koji je trebao na svjetlo dana izaći za dva mjeseca. jedvo je čekala da ga vidi..njegove okice..za koje se nadala da će biti iste tatine..njegov smješak..On joj je od odlaska iz grada, onog grada u kojem je ostavila njega, značio sve. To malo cudovište je bio jedini razlog zbog kojeg se ujutro dizala prvih nekoliko mjeseci..Tako je vrime prolazilo..a dani poroda su se bližili..dok se trbuh još nije vidio imala je puno obožavatelja..i prijatelja..a sada kada joj je pomoć najviše tribala odjednom su svi nestali..Ostao joj je još samo jedan prijatelj..jedini pravi..On joj je donosio sladolede i čokolade iz obližnih dućana..uvijek je nalazio prave riječi da je razvedri..čak joj je uvik koplimente davao mada je izgledala kao jako veliki balon..kada bi mu to spomenila..on bi samo rekao da može izgledati bilo kako ali da joj iz očiju izbija sva ljepota svijeta..i ona ga je zavoljela..mada to nije mogla..nije htjela sebi priznati..mislila je da to znači da bi izdala ong kojeg je ostavila iza sebe..i nije znala što da radi. Njih dvojica su bila tako različita,a ipak tako slična..Obadvojica su mogla natjerati njeno srce da skače od sreće..Nije znala što da radi..ali kao da je ikad znala..odlučila je sve prepustiti sudbini..i tako napokone je došao i taj dugočekani 9 mjesec..i došlo je vrime..A on,on je cjelo vriem bio tu uz nju...mada je često mislila kako će se onesvistiti..ali nije..Bio je tu..cejlo vrime..i onda kada joj je sestra u ruke stvila malu crvenu mrvicu..i rekla da je to njena beba..odveli su ih u sobu..i dok je ona s ljubavlju gledala maloga. gledajući je li sve u redu on je izvadio prsten i pitao je ono čarobno pitanje..ono pitanje o kojem svaka cura sanjari..rekao joj je najromantičnije i najnježnije rječi koje je ikad čula a onda ju je ostavio..dao joj je vrimena da odluči..i dugo je razmišljala i onda je pogledala maloga u oči,u tatine oči, i rekla- mali što kažeš?stvarno ne znam što da radim..ali mislim da ako ne pokušamo nikad nećemo saznati..izgleda da ovaj put zajedno krećemo u novu bitku protiv života.. ps..poslusajte onu pismu Unwritten od Natashe Bedingfield..ovih dana je stalno slusam...i evo samo da se javim..pisat cu sve uskoro..

- 20:31 - Komentari (16) - Isprintaj - #