ALIAS JARNO
Za popizdit...koje jebeno vrijeme...probudim se sva sretna...kao jedva čekam da odem van...zovem si frendicu susjedu ali naravno ona spava...kao i svaki dan prespava cijelo jutro, a i podne...napokon ju probudim, ali ne, ona mora na kavu...e baš super, propala mi šetnjica po prirodi...a baš sam se poveselila...
Sad ću opet pitajbogakad otić tamo...pa dobro, kaj niko ne želi u šetnju??? Grrrr...hehe, ali evo, baš sam „ugovorila“ popodnevnu kavicu prije predavanja...bar nešto...ali ja hoću u šetnjuuuu....hvala deici , hehe, koja mi je uslišala molbu...
Stvarno je nevjerojatno koliko neki ljudi imaju moć da te jednom rečenicom, riječi, razvesele, izvade iz depresije, izvuku osmijeh na lice, i to onaj osmijeh iz dubine srca. Lijepo je doživjeti spoznaju da je taj netko napravio to samo za tebe, od srca, iskreno. A još je ljepše kako se svaki put iznova na mom licu pojavi taj osmijeh. Zahvalit ću se jednog dana toj osobi koja me stalno, bezuvjetno vadi van, povuče sa dna kad sam dolje.
25.04.2005. u 19:12 | 2 Komentara | Print | # | ^postoji jedno malo čudovište...to malo čudovište me plaši svaki put kad odlazim na omiljeno mi mjesto...to malo čudovište je pas...mali, žuti, nabrijan ćeno...koji, svaki put kad prolazim ulicom, laje na mene...ne samo na mene, već i na sve ostale, kao i aute...i da, nije taj ćeno sam...tj sama...ima dvoje male djece; žuto dijete i crno dijete...djeca su pljunuti roditelj...naravno, nalaze uzor u svojoj majci...koja, izgleda, mene uopće ne voli...evo dokaza...izađe na cestu ( prometnu ) samo da bi mene napala, bez bojazni da ju auto ne pogazi....
i da, shvatila sam da sam se neki dan mogla lagano strgat, točnije past s bicikla....ono, guram ja bicikl i mislim si kak me neće napadat to čudo dok hodam....ali ne, krene prema meni i laje, reži, smrad jedan, tj smradica...i sjednem ja na bic, kao budem ja prošla...a čudo počne trčat za mnom...pedalim ja brže, čudo i dalje trči....naiđe auto i skoro pogazi čudo....ja zbrišem....i da, sad si razmišljam, mogo je taj pas vrlo lako zapet za moj kotač i ja bi se fino razljepila po cesti ko palačinka...
I tako bili mi na let 3-u...šta da kažem...bilo je prejebeno...
Dogovor je bio da krenemo oko šest...45 minuta kasnije jedna julkica se još uvijek sprema...hehe...
Do pola deset smo sjedili na nasipu...hehe, snimila nas i kamera...sam koncert je bio odličan, iako je malo prekratko trajao...
Mjuza poslije...odlična!!!...hehe, ovo je sad bila hrana za narednih par mjeseci jer sumnjam da će tak uskoro biti nešto tako dobro na programu...
Starke su mi tolko zmazane...mislim da se tolko ne bi zamazale ni da sam namjerno skakala po lokvi blata...
...sad sam zaboravila kaj sam htjela napisat...
Zaradila sam par divnih masnica po najrazličitijim djelovima tijela...zaljevanje pivom baš i ne treba posebno naglašavati...
I da, ispričavam se ljudima koje sam mlatnula sa starkama, tj sa zmazanim starkama, dok me kolega bloger vrtio...
Da, neki su i ronili ili bolje reći rovali po podu...izgubili gumb na hlačama...plesali na „kad će taj petak“, vlatke pokos...hehe
Ova kiša me ubija u pojam...cijeli mi se dan samo spava i općenito sam za ništa...sveopća trulež...
Sad me već pomalo frka hvata...u vezi koncerta...nadam se da će se vrijeme popraviti...hm, iako nisam sigurna da se mogu nadati temperaturi od kojih 20-ak stupnjeva...ma joj, samo da ne bude hladno...baš me zanima kak će to ispast...jer, obično, kad se nečemu jakooo veselim, a kraju ispadne skroz glupo...heh, nadam se da ovaj put neće biti tako....mislim, ne bi trebalo, ipak je to let3, zajebancija...
Koji grozan dan...jedan od onih kad se jednostavno osjećaš jadno bez nekog posebnog razloga...izgleda da sam neki meteoropat...i ne baca mene kiša u očaj, uopće ne...nego hladnoća, vjetar....brrr...ne podnosim ju...najrađe bi cijeli dan samo ostala u kući, prebacila deku preko glave i čekala dok takav dan ne prođe...
A šta se tiče mojih postova; ajme kakve sam besmislene gluposti pisala...zato sam i obrisala...
I da, propalo mi more...šmrc....za poludit...e sad onda ipak idem na let3...baš se veselim...program mi se jako sviđa i trebalo bi biti baš dobro...
u dvojbi sam...naravno, nije od životne važnosti, ali je dvojba...e pa ovako...sljedeći tjedan dvije jednako primamljive stvari...prva stvar; odlazak na more preko vikenda...druga stvar; močvara, let 3, i super program poslije...ovo drugo i ne bi bio takav big deal...ali već mjesecima tamo nije bio ni jedan dobar tj meni privlačan program....i jedva sam čekala taj let 3...ali sam isto tako jedva čekala taj vikend za odlazak na more...i baš se sad poklopilo da je to isti dan...a šta da radiiiiiiim...nekak me more malo više privlači....
07.04.2005. u 22:57 | 2 Komentara | Print | # | ^Imam jednu želju...ali nemam pojma kak da ju ostvarim...jer, realno gledajući, s jedne strane je lako ostvariva, a s druge strane nemoguća misija...a baš bi si ju htjela ostvariti...već mi se par godina provlači kroz glavu, ali nažalost, samo kao nešto što bi htjela napraviti...ostvariva je jedino ako ja sama to nešto napravim, a znajući sebe, heh, neću to napraviti...druga solucija je da se dogodi, onak slučajno...a šanse za to su stvarno minimalne...gotovo nikakve...živcira me kaj sam jednom dobila šansu, bila je točno ispred mene, a ja sam ju ignorirala...naravno, jer tada ju nisam gledala kao šansu...
Često se pitam dal bi pogreške trebala prihvatiti kao pogreške i ne žaliti, već ih shvatiti kao pouku...ali nekad stvarno požalim zbog neke pogrešno donesene odluke...a opet, da imam šansu to promijeniti ne znam dal bi išta mijenjala...
Želim da mi se ispuni želja...
Heh, da li vrijedi ono da ti se, ako dovoljno jako nešto želiš, to i ispuni???
šta kad se na kraju svi pokušaji racionalnog razmišljanja pretvore u dim...u nešto za šta se ne možeš uhvatiti kad se sve oko tebe raspadne...šta kad stvarnost nestane i kada ti nijedna realna činjenica nije dovoljna da se vratiš natrag...
...take away my pain
Aaaaaa.....tolko toga želim reći ali ne mogu....samo znam da previše prčkam po tom blogu u zadnje vrijeme...hehe, što se ne može vidjeti iz priloženog......ali, glavno da ja znam kaj radim....ako uopće znam???
np green day- redundant
Nisam u stanju ni ništa kvalitetno napisati...a stalno imam neku želju da nešto napišem...pa krenem pisati i onda ne mogu....zablokiram....u biti, ne zablokiram, nego si predočim one koji me čitaju ( tj one koji me čitaju i znaju izvan ovog virtualnog prostora ) i zamislim si šta bi oni rekli na to kaj pišem i onda jednostavno ne napišem...
np dream theater- fatal tragedy
ali baš sam zbog jedne stvari ponosna, jako ponosna na sebe....otkrila sam nešto u sebi...mislila sam da ja to nemam , ali gle čuda, imam....
