|
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Priča o jednom tipu. I o djevojci koja će mu promijeniti život. A ostalo ćete saznati čitajući.
 | | Learn more about SEO web optimization promotion. |
hmm...možda je ovo glup potez, a možda i nije ali vidjet ćemo
evo ovako...ako netko ima bilo kakvih pitanja o priči, likovima i slično, bilo što pošaljite na mail
emeraldeyesblog@hotmail.com
e da i potpišite se blogerskim nickom...tako da znam tko je xd
priču nemojte kopirati ni na koji način, ako želite pisati potražite inspiraciju u ljudima oko sebe, a ne u tuđim pričama....
stvarno ne bi voljela vidjeti svoju priču, ili nešto što liči na nju negdje drugdje
ako želite obajviti još negdje, obavezno pitajte
Designer
Basecodes
Adjustment
|
|
The downtime...
24.04.2009.
Probudio sam se u nepoznatom krevetu, pokraj nepoznate žene.Događaji proteklog dana su me preplavili. Pokrio sam oči rukama i duboko uzdahnuo. Još jedna greška. Izvukao sam se iz kreveta, pokupio odjeću koja je bila razbacana po podu i navukao ju na sebe. Tražio sam nekakv papir. Bilo što. Nisam htio otići bez riječi. Nisam našao ništa. Ugledao sam njen mobitel. Prikladno. Utipkao sam kratku poruku : „Otišao sam. Nećemo se više vidjeti.“, stavio sam mobitel na jastuk i otišao.
Ponovno nisam bio za ništa. Bacio sam mobitel i ključeve motora na šanka i krenuo pod tuš. Hladna voda mi je godila. Odlučio sam se isključiti iz svijeta danas. Ako se ovako stvari nastave vraćam se u Dubiln. Možda je tako i bolje. Nikad nisam imao previše sreće s ovim gradom. Arhitekturom se mogu baviti bilo gdje. Saša će me opet optužiti da bježim. Neka me samo optužuje.
Zatvorio sam vodu i zamotao ručnik oko struka. Krenuo sam prema kuhinji. Kava. Crna. Jaka. Da me prođe lagani mamurluk od sinoć. Nadam se da tu žensku više nikad neću sresti. Šanse za to su jako male. U ovom gradu svi svakoga poznaju. Svi pričaju. Čudim se što se tračevi o meni nisu već proširili gradom.
Kuhajući kavu obukao sam se. Otišao sam po laptop i sjeo na terasu.
Provjerio sam mail. 2 nova. Jedan on neke ženske koju sam pokupio u Dublinu.
„ Ne. Ne možemo se naći večeras. Na drugom sam kraju kontinenta, a i da nisam isto se ne bi vidjeli.“
Ah. Ništa neobično. Samo ne znam odkud joj moj mail, razmišljao sam pišući odgovor. Kratko ne.
Drugi mail je bila ponuda za posao.
Poštovani, između 50 studenata koji su akademske godine 2008./2009. diplomirali na DIT-u (Dublin Institute of Technology) izabrali smo 10 diplomanata koje smo pozvali da sudjeluju u natječaju za arhitektonsko-urbanističko riješenje izgradnje novog krila Muzeja suvremene umjetnosti u Dublinu.
Rok predaje idejnog nacrta je 1.9. 2009. Potrebna dokumentacija je priložena u privitku.
Nadamo se da ćete se odazvati našem pozivu.
Katherine McArthur.
Ostao sam šokiran mailom. Ovo defnitivno nisam očekivao. Bio sam jedan od boljih na godini, ali ne toliko dobar da bi me pozvali na ovaj natječaj. Izgradnja MOCA-e.
„Nije baš mali projekt kojeg sam tražio. Uopće nije mal. Ovo je golemo.“, ostao sam bez teksta.
Otvorio sam privitak. Potpuni natječaj. Projekt mora biti osobno predan. Možda je ovo moja karta za odlazak. Iako sumnjam da ću proći dalje. Najbolji arhitekti svijeta će se prijavit na ovaj natječaj. Ali očito im treba novi pristup. A ako dobijem projekt morat ću se vratiti u Dublin.
Otpio sam gutljaj kave. I donio odluku. Napravit ću nacrt. Ne mogu ništa izgubiti.
Još sam neko vrijeme proveo u pregledavanju maila. Nisam mogao vjerovati. Odjednom sam čuo zvono na ulaznim vratima. Dvorišna vrata sam prestao zaključavati.
Čim sam otvorio vrata počela je paljba.
„OK , stari, ovako ti stoje stvari. I ne prihvaćamo ne kao odgovor. Zar ne, Igore?“
„Upravo tako, Marko.“
„Ideš s nama. A ako ne pristaneš, otimamo te. Pa ti vidi.“
Nisam odgovarao. Još uvijek sam bio pod dojmom maila. I onda me još oni tako zaskoče.
„Zorane, što je s tobom?“
„Ma ništa. Idem kud?“ odlučio sam im ne reći za mail.
„Idemo na Mljet. Samo ti, ja, Igor i Borna. Cure ostavljamo u gradu. Tako ćeš se bar na kratko riješiti Nore. Saša nam je rekla da si trebao razgovarati s njom jučer. Kako je to prošlo?“
„Prošlo je. Ne želim o tome.“
Krenuo sam prema terasi.
„Jeste za kavu?“
„Ma kakva kava. Nemamo vremena. Borna nas već čeka u marini. „
„Uzmi ono osnovno što ti treba. Ostajemo najmanje 10 dana.“
„Dobro, nagovorili ste me. Treba mi nekoliko minuta.“
„Požuri. Mi ćemo provjeriti par sitnica na netu.“
Uzeo sam ruksak. Strpao sam unutra par hlača, par majica, šorc, ručnik, osnovne sitnice. Ovo bježanje iz grada će mi dobro doći.
„Gdje su mi peraje,maska. A puška?“, razgovarao sam sam sa sobom.
Obožavam roniti. Odgovara mi ta tišina i mir. Sporost. Opremu sam našao u ormaru u hodniku.
„Spreman sam. Idemo?“ izgovarajući to stavio sam mobitel na šank i kreno prema vratima.
„Marko, zatvori vrata od terase i stavi laptop na šank.“
„Nema problema.“
„Nećeš uzeti mobitel?“
„Ne. Želim da me svi ostave na miru ovih deset dana.“
Pustio sam ih da izađu i zaključao vrata. Igor je vozio,a to je značilo da ćemo u rekordnom roku biti u marini. Tako je i bilo. 8 ipo minuta nakon što smo krenuli Igor je parkirao auto. Stalno su se smijali. Nisam imao snage smijati se s njima.
„Pa dobro, koliko vama treba? Već sam se prepao da ste otišli po Noru, Sašu.“
„Sad kad si spomenuo Sašu“, govorio sam dok sam se spuštao u gliser, „što se to događa s vama?“
„Ne znam. Valjad počinjemo nešto. Mislim da počinjemo.“
„Nemoj biti kreten kao ja s Norom. A ako povrijediš Sašu, meni ćeš odgovarat. Je li ti to jasno?“ nisam se suzdržavao. Pustio sam svu gorčinu koju sam držao u sebi vanka.
„Dobro. Nemoj me sad odmah napadati. Znam da ti je Saša poput mlađe sestre.“
„Upravo tako. I pazi što radiš. Ne šalim se.“
Nakon moje prijetnje nastala je neugodna tišina. Borna je upalio gliser, Marko ga je odvezao s veza i zajurili smo se prema Mljetu. Nisam bio raspoložen za bilo kakav razgovor. Uzeo sam Ipod iz džepa i stavio zvuk na najjače. Nora je bila mlađa sestra. Dijelio sam savjete kojih se ni sam nisam pridržavao.
Obožavam Mljet. Ima nešto u toj prirodi. Smiruje me. Ima nešto u osamljenosti otoka. Većini je ljudi potencijalno nasukavanje na pustom otoku bilo noćna mora, meni je to uvijek bilo i više nego primamljivo.
Dani su prolazili u bezbrižnoj zabavi. Cijelo vrijeme sam se držao lagano na distanci. Nisam želio da me ispituju o Nori, ni o Dublinu. Teme naših razgovora bile su banalne. Vrijeme. Cure koje smo viđali na otoku, ronjenje i slično.
Najviše sam vremena provodio pod more. Maska, peraje, puška. Samo mi je to trebalo. Ulov nije bio neki, ali nisam ronio zbog toga. Ronio sam zbog tišine, mira, samoće. A i volio sam testirati svoje granice. Igram se s vatrom na taj način. Ali želju za adrenalinom ne mogu zaustaviti.
Dani su tako prolazili.
Dok smo tako sjedili na terasi i pili jutarnju kavu, igrali tresetu Borni je zazvonio mobitel.
„Bok, Luka. Što ima?“ nismo se obazirali, nastavili smo igrati.
„Ne mogu na kavu. Nisam u gradu. Na Mljetu sam. Ali reci što si me trebao možda mogu i ovako pomoći.“ , ne zainteresirano je slušao Luku.
„Ja, to jest mi smo se namjeravali sutra vratiti u grad. Koji je danas datum? 5?“
„A kad se trebaju predati prijave? 8? Stignemo skupiti ekipu.“
„Ti, ja, Igor, Marko, Zoran. To nas je pet. Trebaju nam još dva. I dva za klupu.“
Čim je spomenuo naša imena prekinuli smo s igrom i počeli slušati razgovor.
„OK, ti još zazovi, ja ću nazvat Alena pa se čujemo kasnije.“
Zbunjeno smo ga gledali. Ništa nam nije bilo jasno.
„8. se moraju predati prijave za Divlju ligu. A mi upravo skupljamo ekipu.“
Ode moje vrijeme za izradu projekta. Nisam bio oduševljem idejom. Ali oduvijek sam volio vaterpolo. A Divlja liga je ionako samo zabava. A radi zabave sam i došao.Ostatak društva je bio oduševljen.
„Alen je za.“
„Koga će Luka još zvati?“
„Pera. A, Marko možemo zvati i tvog brata.“
„Andrej? Vidiš to nije luda ideja. Uopće nije.“
„Onda smo to riješili.
„Luka će naći još dvojicu i spremni smo?“
„Igramo za Bellevue?“, to je bilo jedino što je Igora zanimao.
„Naravno, inače ne bi ni igrali.“
Nakon tog razgovora otišli smo na posljendnje kupanje na Mljetu. Za promijenu smo otišli na Malo jezero. Šetnja je bila kratka, ali odgovarala mi je. Odgovarao mi je miris borova. Odgovaralo mi je zelenilo. Odgovarao mi je mir. Apsolutno sve na Mljetu mi je odgovaralo. Jednom davno sam sebi obećao da ću izgraditi kuću na Mljetu. Možda to stvarno i napravim.
Uskoro smo Borna i ja ostali sami. Marko i Igor su otišli za uobičajenim poslom. Opet su neke cure bile u pitanja. Vjerojatno su izigravali spasioce ili nešto slično.
„Saša i ja“, započeo je Borna nekako oklijevajući, „ne igram se s njom.To mi nije namjera. Nešto se dogodilo između nas.“
„Ne zanimaju me detalji. Samo ne želim da ju povrijediš.To je sve. Napao sam te bez razloga i pregrubo. U biti, dijelim savjete kojih se ni sam ne pridržavam. Onda ih nemam pravo dijeliti.“
„Ma sve je uredu. Samo sam želio da znaš.“
„Saša je najbolja cura koju znam. Nemoj prokockati priliku koju ti je dala.“
„Neću. Bar mislim da neću. Znam da ni tebi nije lako. Mislim Nora.“
„Nora ništa. Nora je završeno poglavlje. Ne želim o njoj.“
Nastupio je trenutak dva neugodne tišine u kojem sam ga odlučio pitati za malu sa stijene.
„Borna sjećaš li se one male sa stijene?“
„Što s njom?“
„Znaš li tko je?“
„Nemam pojma. Nije mi poznata. Ma daj! Koliko ona može imati godina? 18!?“
„Nije ništa takvo. Samo me zanima tko je.“
Nadao sam se da nije ništa takvo.
„Što je vas dvojica? Prazne mreže danas ?“
„Ah. Ne možemo svaki dan ulovit nešto.“
„Na kraju dana bi bili preiscrpljeni.“
„Ne trebaju vaše spasilačke usluge? Već su bile na Mljetu?“
„Oboje. A i došle su s dečkima.“
„Naravno to nam nisu rekle na prvu. Ispali smo kreteni.“
Nije im trebalo dugo da sve to okrenu na šalu. Marko i Igor nikad nisu žalili zbog izgubljenih prilika. Uvijek su se okretali novima.
„Zorane, cijelih deset dana nisi pokušao zbariti niti jednu žensku, a imao si prilike. Što se to s tobom događa? Ti, inače, uživaš kad nam digneš žensku ispred nosa. Nije te Nora valjda toliko slomila?“ kao i uvijek Igor me podbadao. Nekad sam imao osjećao da uživa u tome. On mi je uvijek stavljao sol na ranu. Jednostavno ga nije bilo briga. Ili baš suprotno. Uvijek sam sumnjao da ga je itekako bilo briga za Noru. Nisam mu odgovorio.Nisam imao volje za takve razgovore.
Bacio sam se u more.
|
|