ponedjeljak, 17.09.2018.
...nedjeljak....
|
Sunčeva zraka polako se provlačila kroz poluzatvorene škure pokušavajući me probudit. Skočila sam na krevetu… pogledala sat…. bilo je 5,38… mogu odspavat još po sata… zatvorim oči, opet ih otvorim 6,10…a mobitel ne zvoni na buđenje … a ništa… sigurno sam opet nešto pobubaca – promislim i dignem se… …u kuhinji nema sina, još nije kavu skuhao… što ima veze, mogu i ja jednom skuhat kavu …. dok se kava hladila, otišla sam pod tuš, obukla se… brzinski doručak ….gledam po torbi….nema ključa od ureda… nema autobusnih karata…. Brže bolje istresam sadržaj jedne torbe i gledam što mi treba… bijesnim na sebe što koristim 2 torbe…i što sad moram pazit da nešto ne zaboravim…. a jurim do zubara prije posla … mogla bi poslat šefici poruku da ću možda malo zakasnit jer idem u zubara…. Sin se diže…čudno me gleda i ništa ne komentira … gledam na sat…. Računam koji je najbolji trenutak da šefici pošaljem poruku …. Izjurim iz kuće i nasred pazara otipkam „zakasnit ću najviše 15 min, idem do zubara“ …. …ona sad isto hoda….tko još čita poruke dok hoda? Možda bi mogla istu poruku proslijedit i kolegici? …opet grabim mobitel kad stiže SMS „Pa danas je nedilja!!!“ … stojim nasred pazara…ljudi sjede okolo po kafićima, gledaju me onako smušenu …a ja se vrtim okolo i gledam gdje da vidim koji je danas dan… kako može bit nedilja? …vraćam se kući s upitnikom poviše glave, sin me gleda … šuti….čeka da ja prva nešto kažem… - Išla sam na posao! - Nedilja je! - E to nisam znala! - A ja te gledam i mislim se šta sad radiš…di ćeš….koja ti je panika, al se nisam usudio ništa reć Nakon 2 sata stiže poruka prijateljice „Jesi li se vratila leć ili si budna? Ajmo negdje van…na plažu…kavu…nešto“  ….dok smo jele s pogledom na Zentu….zvoni meni mob - možeš li pričat? - normalno da mogu - Mislim, možeš li pričat dok si na poslu ili da pričekam kraj radnog vremena - Ajde ti lipo kvraguc! …na Žnjanu smo po ure tražili kafić u kojem ima kolača ili sladoleda…. Sve je smrdilo po zagorenom ulju i loše čišćenom grilu… dok na kraju nismo sile na kavu - U kojem ste kafiću – pitala je moja prijateljica - Reci joj da smo u onom di ona pije pivu - Koji dobar naziv kafića – promislim  (dan najma ležaljke je 120,00 kn ....a 15,30 sati je i nema popusta) …kad je počeo zalazak sunca poželila sam desert ...  … idemo autom di možemo parkirat, pojedemo kolač i odvedeš me doma – to mi je bio plan - Što jede ono dite za onim stolom? – pitali smo se dok smo gledali u tuđi tanjur na kojem su očito bile palačinke….al voće je bilo posvuda…. - Daj cjenik da vidim šta bi moglo bit - Pusti cjenik….gledaj što ima ditetu u palačinki ….a sramote…. Gledat što dite jede da možemo isto naručit?.... ...i tako prođe Nedjeljak a da ni jedan tanjur s hranom nisam slikala.... gotova sam.... vrime mi je za peMziju....  ....danas sam ponovila gradivo.... dizanje...kava...zubar....ured.... kuhanje ručka....nigdje deserta.... zamislite kakav mi je to šok za organizam .... evo sad će opet zalazak....odoh negdje zauzest poziciju za promatranje  ...a kako ste Vi? ....stojte mi zdravo i debelo... |
