POCEPANI DZEP

Vratio sam se u Beograd... Uvek ista scena - teško mi je kad god treba da odem iz nekog grada, a specifično mi je teško da odem iz Mitrovice, pogotovo posle neverovatne količine nerada i vrlo lagodnog života u proteklih mesec dana u mome rodnom gradu. Nije lako otići od kevine kuhinje, od ortaka, od lagodnog života u kome nema učenja, skripti i studentske menze...

U mom rodnom gradu je vrlo teško naći travu, onako za opustiti se, što na prvi pogled deluje jako paradoksalno (na Kosovu da nema droge, no way, mate!), ali je istinito, mada medalja ima i drugu stranu - heroina ima na svakom božjem koraku, klinci se u nedostatku svetle budućnosti razbijaju od jeftinog horsa i propadaju. Jebi ga, tako je kako je, a vidim da nikome i nije u interesu da stvari sredi. Boli njih kita, samo da se oni najedu i napiju, a nadrogirane klince ko jebe. Voleo bih da jednog dana vide svoju decu na belom...

Tek, ima i većih problema... Nikako da nađem lek sindromu "nema muda kad mi se cura baš sviđa". Najavila se da dolazi ravno za pola sata (sad je 23:00)... Voleo bih da mogu da joj kažem sledeće...
"Uđi, lepo izgledaš... Sviđaju mi se tvoje oči, volim ih kad se ljutiš, tad dobiju onu jednu ekstra boru na krajevima, a i usne ti se skupe i budu neverovatno privlačne... Zbog tebe sam otkačio one dve male Novosađanke, zbog tebe se nisam ponovo video sa Novozelanđankom iz diskoteke... Ko pored tvojih očiju da traži druge? Zašto? Sviđaš mi se, budalo mala..."

A umesto toga ja ću nabaciti neki kretenski osmeh na facu i poželeti joj dobro veče, a onda ćemo nastaviti sa prepričavanjem letovanja jedno drugom... Ostaću šaban, zauvek!