POCEPANI DZEP

I tako sam ja, posle višemesečne "torture" zvane "živeti i studirati u Beogradu" (mislim, sve je to u redu, ali fizički više nisam mogao da podnesem) stigao juče u moj rodni grad, Kosovsku Mitrovicu.

Grad isto ko i oduvek, ništa se ne menja, ulice i dalje prljave, ali ko za to još mari, jel da? Jebeš higijenu, još uvek (???) se nije niko zarazio - tako misli moj prosečni sugrađanin, ako je u stanju da misli, naravno. E znate šta, jebo vam pas mater, svima, pa kako vas nije sramota vašeg grada, ja sam ovde danas, sutra, ali prekosutra već idem, a vi ostajete. Uradite nešto. Za početak bi bilo dovoljno da prestanete sa tim stočarskim ponašanjem. Nije teško biti fin.

Elem, nije to ono što sam hteo da kažem, ali me priča uvek odvuče u nekom svom pravcu. Hteo sam da kažem sledeće - moj odmor je upravo počeo i imam nameru da se sredim samo tako! Od sutra i zvanično počinjem sa aktivacijom na fizičkom planu, a što se tiče kulturnog uzdizanja, to ćemo kasnije... Prvo telo!

Drugo, sestra mi u sredu polaže prijemni na Pravnom fakultetu u Beogradu... Gledam je sada i apsolutno se ništa ne razlikuje od svih onih koji su to preživljavali pre nje. Pošto je nervozna, trudim se da što manje budem kući, u čemu sam, za sad, jako uspešan.

I naravno, Svetsko prvenstvo se nastavlja... Reći ću samo jedno - napred Nemačka!

Adios