Morska kava

Zaspale smo.
Njen alarm je postavljen na tiho a ja svoj nisam ni čula.
Ali sam čula njen glas koji mi je tiho rekao "zaspala sam". I osjetila njen strah ... i čula njenu neizgovorenu misao: Što ce reći šefica?
Digla sam se i zakuhala vodu, dok se ona spremala.
Napravila sam sebi kavu i srknula prvi gutljaj kad je rekla da je spremna i da možemo ići. Sjetila sam se onog jutra kad sam je isla roditi. Kava koju sam trebala popiti između dva truda i prije odlaska u bolnicu nikada nije bila popijena. Jer su trudovi bili učestali a trebalo je voziti - hitno. Nisam je htjela roditi u automobilu, pa smo jurili u bolnicu, probuđeni adrenalinom skorašnjeg poroda i jurnjavom. Da ne zakasnimo na njen porod.
Možda zato i je spavalica, jer me nije pustila da popijem tu jutarnju naviku, da je i prije rođenjavnaviknem na - život.
Jutros sam je ostavila na poslu, pričekala sam da šefica kaže "sve je u redu" i otišla u kafić. Mlada konobarica je mela terasu prepunu lišća i prašine električnim ispuhivačem zraka i sasvim me je ignorirala kad sam sjela.
Htjela je završiti započeto, a ja sam očito bila prva gošća. Neka završi, pomislila sam, nema žurbe.
Promatrala sam prašinu i lišće koje bježe pred tom električnom puhalicom, znakovito napuštaju terasu, i strpljivo čekala da me posluži.
Espresso koji sam naručila je bila neka giant-size kavurina. Razočarenje sam odšutjela. Prinjela sam šalicu ustima i srknula prvi gutljaj otvorivši širom oči. Kava je bila slana. Automatski sam je ispljunula sastrane na pometeni beton i rekla da ja ovo ne mogu piti. Djevojka me gledala u čudu, objašnjavajući mi da joj se to nikada nije dogodilo.
Ponudila je napraviti drugu.
Kako sam već znala da ne zna što je espresso, naručila sam ness.
Kojeg sam opet ispljunula.
Opet - more.
Počeli su polako pristizati novi gosti. Sredovječni bračni par je isto dobio slanu kavu, gospodin s labradorom - isto.
Djevojka je bila u šoku i nije znala što će, samo se čudila.
Ne želeći riskirati i treći put, ustala sam i odlučila doma - čekala me moja, sada već ohlađena kava.
Djevojka me nije ni pozdravila, odnosno - nije mi odzdravila, niti se barem kurtoazno ispričala za dvije, tri, čertiri loše kave zaredom.
Mislim, tako mi i treba, kad dopustim da me "vozaju" natašte, djeca.
Drugi put: prvo kava i ja, tek potom svijet, koji je uvijek čuđenje.
A ne pjesnici da su...

...
Pijuc, pljuc!