nedjelja, 20.06.2004.
Sinoch..
..izadjoh u grad, s drushtvom. Iako je vrijeme ispita, meni je trebalo malo zhivota. Nisam odavno zaboravila na sve i opustila se. Sinoch jesam. I bilo mi je super.. sve do..
Otishli smo prvo na kafu, da se malo zezamo. Super su te nashe kafe. Par zadnjih godina to nam je bio ritual. I zhensko, i mushko drushtvo zajedno. Tu su se radjale ljubavi, velika prijateljstva.. tu smo se zezali i zhivjeli. Trovali se cigarama ;)
Sinoch, sjedechi u drushtvu meni dragih ljudi, sretoh njega. On je, moj bivshi dechko. Veza prekinuta prije nekih mjesec i neshto dana. Pozdravili smo se, kao da smo vrlo dobri prijatelji. A nismo nishta. Mojom odlukom. Nisam tip osobe koja voli ostajati poslije veze, chaprkati po tudjim osjechajima i hraniti ego nad tim da josh nije sve unishteno, da me josh uvjek voli, a ja ga ne zhelim. Ja okrenem ledja i pustim ga da udishe vazduh punim pluchima, bez mene.
I sinoch smo bili fini jedno prema drugom. Skroz opushteni. Sjedili smo sve dok nije bilo vrijeme da se krene dalje. Pitao me hochu li s njim do centra, jer je sam. Hajde reko, mislechi u sebi shta ima veze, nema tu nishta, prijatelji smo. I zaista smo bili. Te nochi. Prichali smo o svemu. Smijali se svim glupostima koje smo zajedno dozhivjeli. Sjechajuchi se dana koje smo proveli na odmoru, s prijateljima. Kada je bila jebena vruchina tih dana, a mi odluchili uchi u spa, koji je vruch, josh vani.. i poslije padali u nesvjest od toplotnog udara. Kada smo poslije pijane nochi pili neke tablete protiv glavobolje, i tresli se u bunilu cijelu noch, jer smo se predozirali. Jer sam se ja bojala buba, pa smo drzhali sve zatvoreno u stanu, iako je bila nesnosna vruchina. Eh.. i smijali smo se. Jer nam je bilo fino dok smo bili zajedno. Bio mi je prijatelj, vishe nego neko koga sam jako voljela. A znachio mi je dosta, iako ne dovoljno..
Sinoch mi je rekao da me je volio. Znala sam da je. Znala sam jer je plakao kad smo se rastajali. Rekao mi je da je ovako bolje. Da se sve dobro zavrshilo. Da mi nikada ionako nebi uspjeli. Pitala sam zashto, jer mi nije bilo bash jasno. Znam da nam je bilo dobro zajedno. Nikada se nismo svadjali, ali bukvalno nikada. Nikada nismo bili nervozni. Za svaki problem je postojalo rijeshenje. Zashto je onda bolje ovako?
Rekao mi je "nisi ga nikada preboljela. Mislio sam da che prochi vremenom, da chesh ga barem zaboraviti na trenutke, ali ti nikada nisi. Iako si poslije skrivala to od mene jer znam da me nisi htjela povrijediti, kako si ti govorila. Znao sam da ne mogu protiv njega. Zato sam te i pustio."
Mislim, shta sam mu poslije toga mogla rechi? Bilo mi je krivo. Iako je istina. Ali bili smo premalo vremena zajedno, da bi imala shansu da zaboravim, i prebolim. 5 mjeseci nije nishta, i sigurno nije vrijeme u kojem mozhesh preboljeti nekoga ko vam je znachio, i znachi, vishe od zhivota.
Rekla sam mu samo da mi je trebao dati shansu. A znala sam da nebi pomoglo. Znala sam, jer je vidio bol u mojim ochima kada sam za rodjendan chekala da mi se javish, a ti nisi. Znao je.
Mozhda sam trebala rechi izvini, zhao mi je. Mozhda. Ali onda bi se osjechala kao krivac. A ja to nisam. Jer nisam nishta krila. Znao je za sve. Shutila sam. To mi je bilo najpametnije. Htjela sam da ostanemo prijatelji. Da zaboravimo shto je bilo i krenemo dalje. Ali on je mene krivio. Krivila sam i ja njega. I jasno mi je da iz ljubavi ne mozhe biti prijateljstva. Sinoch mi je bilo kristalno jasno. Pretvarati se ne znam, a istina se mnogima ne svidja.
- 04:23 -