Sanity is Overrated

Yeah..
Neću se ispričavati što nisam dugo pisala, niti ću obećati da ću pisati češće.
Svi znamo da bih lagala za oboje, tako da nema smisla.

Anyway, došlo mi je da napišem novi post, jer me opet primilo... Onaj period kad mrzim 80% ljudske rase.

Čini mi se u zadnje vrijeme, kako je nekim ljudima životni cilj da me iznerviraju.
Istina, postoje neki koji ne spadaju onamo. To su uglavnom moj v4MP1r3, s kojim nešto u zadnje vrijeme jako često završim na kavi.

Annitrix, koja je (svaki joj dao), valjda jedina koja me kuži kad pizdim i opet, opet i opet dokazuje zašto mi je najbolja frendica (Da, znam, zvučim corny, ali istina je. Bila je tu za svako sranje koje mi se dogodilo. Ako to nije prava frendica, onda ne znam što je.)

Lirik –stari moj, još uvijek rulaš, bez sumnje. :)

I The One Who Shall Not Be Named – moj trusty friend, koji mi svaku večer radi društvo i zbilja je jedina stvar kojoj se veselim na kraju dana...

I tako.. Fucks mi počinje idući tjedan... Ajde, raspored mi je Bogom dan, predavanja su samo ponedjeljkom, utorkom i srijedom, a čet. i pet. mogu imati sve četiri u zraku.

Žalosno je što se zapravo veselim faksu. Uglavnom zato jer mi fali društvo ( i markiranje, ali to je sad nebitno *kašljuc*).

Jedino čemu se ne veselim je sretanje određenih ljudi.. Kao danas, naprimjer...
Ni manje ni više, u busu za doma bilo je troje ljudi iz moje osnovne škole... E, TROJE!!
Imam problema sa podnošenjem samo jednog, a kamo li troje...
Bože, ta vožnja doma je trajala predugo...
Zbilja se teško smješkati i glumatati da ti je drago što ih vidiš i raspitivati se kako im je i odgovarati na pitanja za koja znaš da ih nije briga, baš kao ni tebe...

Umjesto svega toga, htjela sam im reći nešto u stilu ''Da, u vezi sam. Štoviše, udana sam. Ja i moja cura smo baš posvojile dvomjesečnu curicu koja ima HIV i jako smo sretne!''

Mislim, i onako će se svi uzduž i poprijeko istračati, čim maknu rit iz autobusa, pa da im barem dam malo materijala...
A ovako... Da, više je bilo u stilu ( u busu): ''Da, dobro sam. Aha, da, idem na faks. Da, dobro je prošla godina. Da, imam vozačku, ali ne vozim... Zašto? Jer mi se ne da, a i stara mi uzima auto svaki dan... A kako je tebi? Oh, zbilja?! Da, vidiš.. Svašta... O? Kaj se već udala? Pa kako to? Ostala je trudna? O, da, nezgodno... A kaj ćeš.. Jel' ti radiš negdje? Ja ne. Ipak budem prvo faks završila... Aha... Ma da? ... Da, da... *klimanje glavom*... Eh, da, vidiš... O da, već smo skupa godinu dana.. Da, da... Ti? ... Oh, baš mi je žao... Da, ma naravno! NARAVNO da se vidimo na kavi koji dan! Jedva čekam! Ok, čujemo se! Pusica!! ''

(Van busa): ''Mrš, kučko, umri! Da bogda 4 tone krastavaca pale na tebe.''

Eto.
Mrzim sve te ljude. Osnovnjak mi je zbog njih ostao u lošem sjećanju, a sad bi one na kavicu... Nalijte si vi tu kavicu u uho.

Eh, kad smo već kod nerviranja...
Ne idu mi u glavu ljudi koji ne znaju podnjeti dobronamjernu kritiku.
Znate ono, kažeš im nešto, kako bi mu dao šansu da to popravi, ne zato da mu pokvariš dan, a on se zapjeni kao da si mu na pasja kola izvrijeđao mamu.

Dobronamjerne kritike su tu kako bi ti ukazale na grešku i dale šansu da ju ne ponavljaš.
Ali ne...
Ok, ne prihvaćaš kritiku? Suckaj onda. Kaj da ti ja radim?

Pa kamo bi svi dospjeli da nam nitko ne kaže gdje griješimo?
Scena (Zubar pokušava izvaditi zub): Oh? Gospodine, nešto ste mi tihi? Sestro, dajte pogledajte što nije u redu... Aha, znači NISAM mu smio prerezati vrat i onuda mu čupati zub...''

Kužite me?

Sad si samo razmišljam kako će se ti ljudi snalaziti na radnom mjestu..
Hoće li se tako i na šefa pjeniti, kad im kaže da nešto nisu dobro napravili?

Uglavnom, na kraju dana... Nekako mi samo dođe da kažem: ''Živote... Ajde ODFAKAJ!''