I closed my eyes only for a moment and a moment's gone...

Očito mi je postala navika imat kratkotrajne napadaje sreće.Ne sviđa mi se to.Ali očito ja neznan drukčje.Ono zbog čega san jedan tren sritna je ono zbog čega san drugi tren tužna.Nesviđa mi se to.posatajem sve svjesnija gluposti koje me čine sretnom.Mislim da prečesto mijenjem mišljenje.Zapravo to je više ovako:U nekim trenutcima se toliko opustim i dopustim sebi optimistično razmišljanje,i tada,u tom trenutku sam sretna,ali kasnije sesjetim svega,vratim se u svoj ukočeni svijet,di sve nije savršeno,zapravo sve je puno realnije... I onda se uvijek dogodi ovo...Možda bi trebala prestat sebi dopuštat opuštanje u nekim trenutcima,moram zadržat optimistične misli dalje od zdravog razuma,da se ne bi pomišali.Neželin bit dobro raspoložena,zato jer znan šta slijedi iza toga.A meni se neda svaki put prolazit kroz isto.Znam da ovo šta sad mislin i osijećam nije trajno i bit će bolje,ali još jednostavno nije došlo vrime da mei bude bolje.I iako ja uvik izgledan sritna,i stvarno uvik san nasmijana,to nije ono pravo,iznutra ja se raspadam.Jer borin se sama sa sobom,uvik se trudim bit nasmijana,jer zašto ljude opterečivat sa nekim glupostima koje mene muče,kad ni ja sama još nisan načisto s tin.Još me i ovo škola ubija u zadnje vrime,ono trudim se koliko mogu,ali jedva čekam praznike jer nemogu više podnit buđenja u 6.30 ili 8 h.Želin se naspavat,pustit mozak na pašu,maknit glavu od knjige...Postajen preživčana zbog sve toga.Sve se nakupilo baš prid kraj,ali iskreno ja mislin da se meni često nakuplja...(To se odnosi na moje duševno stanje,a ne na školu,ja svoje školske obveze izvršavam kako Bog zapovijeda.)I nemogu opisat kako se sad osijećam... Vraćam se jednoj staroj glupoj naviki.Ipak to radim samo u miru svoje sobe...Lipo je gledat izgaranje,udisat,polagano uništavat samog sebe...Polako,da sporije nemože.Nisam ja jedna od oni koji će zapalit isprid škole da bi bila faca,ja ću čak i žestoko govorit protiv toga,licemjerno zar ne.A kad imam svoj mir,što podrazumijeva da nema baš previše članova moje obitelji u kući,onda ću ja smirivat svoje živce na najlakši način... Idem opet prema onoj fazi kad me nije brige za ništa,ništa nije važno,nije me briga...A tako mi je najlakše,jer stvarno ja san prečesto ukomirana zbog gluposti.(U to spadaju uglavnom ljubavni problemi...,ja sam poseban slučaj na tom području.)I tako ta sranja,i opet natrag na pretvaranje.Ma nije važno,neda mi se više ništa.Iden sad spavat.

04.12.2007. u 16:10 | Broj komentara 1 | Print | # | ^

<< Arhiva >>