ANNABONNI
11.12.2020., petak
sirotinji s krša u znamen
ne triba baš puno divaniti oko sirotinje s krša : onaj 'ko se rodi u kršu, cili život ima samo kamenu ledinu i mrvicu zemlje iz koje niče drača, smilj i kupine, divje zeje i bokun trave za koze.
nema se i može se reći, da se ne moremo miriti s onima odozgar, sa crne, debele, tuste i rodne crnice. u kamenjaru nema vode : ona je likarija prvo za beštije napojit, a posebno tovara koji nije samo tovar nego Božji stvor koji cili svoj život tegli, nosi na samaru sve što čoviku je na plećima teško. Čoviku, ali ženi od čovika nije.....  Užanca je, da dok moreš, nosi se vučija vode na ledjima: zaprti se, veže konopcima sprida priko prsiju da se ne gingolaje i ne daj Bože prolije i da je žedni kamen u tren proguca....  A čatrnje su daleko , nisu blizu sela a ni postole nisu od kože jer njima ne moreš po kamenjaru ka u gumenim škrpetima...Oda se polako a teško: kamen nije tapet bogatih kuća, težak je svaki korak jer se mora, a ne može uvik ...Moranje je život kamenjara jedini, jer drugoga nema. I bude tako godinama uvik sve na isti način, ništa se ne minja osim godina koje se nižu, a godine , kamen, vitar i sunce od kuće do čatrnje učine , da lice matere traje dok može,a i više od toga i kad je nema - ostanu bore od briga , od sudbine koja daje koliko podnit možeš , od šterike u mraku i prve vatre zapaljene ranom zorom na ognjišću koje ima ime--dom.  |
