gustirna
nedjelja , 04.08.2019.
moji ljetni praznici , barem dijelom, bili su kod babe, dide i tete , na selu...teta je bila neudata, treća čer , najmladja koja je ostala uz roditelje da kopa kao što je i radila do njihove, pa do svoje smrti. takav je bio adet : nema muško dita, a onda se zadnje, čer, ostavlja kući bez pogovora.
u maloj , kamenoj kući sa sularom nije bilo vode, a ni zahoda.....kasnije se nadogradio zahod , ali voda nikad nije došla.
godinama se nosila u koledama na glavi s "vode" na špinu iz sredine sela, dva puta sedmično što se jako pazilo i plaćalo 2 dinara po koledi. moja teta se bogme nanosila tih koleda cili svoj život a moja pomoć, tankih ruku gradskog djeteta bila je gotovo beznačajna : u siču nosila sam koliko sam mogla kap vode da ne prolijem.......voda svetinja, voda za sve, voda nad kojoj se škrtarilo kad bi se trebalo umiti ili ruke oprati - sve u jednom kajinu samo da se ne troši.
u drugoj koledi bila je voda iz "lokvice" : gustirna pred kućom na koju su seljani dolazili ugrabiti vode , napuniti vučije , naslagati ih na tovara , vezati konopcima - voda za napojiti blago, ofregati drvene podove, zaliti cviće, oprati robu.........gustirna je imala staru, prastaru kamenu krunu koju su izdubli konopi i lanci sičeva svih živih i neživih koji su desetljećima povlačili pocinčane siglje iz dubine.
moja teta , bez mladosti i života imala je samo dva izlaska : nediljom u crkvu i dva puta na sedmicu po vodu.....ostalo, polje, masline, kopanje su bile obaveze ...živjelo se da bi se preživjelo , ali barem kod "vode" se moglo popričati , doznati novosti iz sela koje sam i ja slušala dakako jer, malo dijete-velike uši pa čuješ i što ne tribaš čut.......pamtim, da su jednu ženu zvali šerpa....jer je bila kod čeri u beogradu par miseci i vratila se u selo, pa teču zvala šerpa tako su i njoj prikrpali ime--------šerpa
dogadjalo bi se, da sigalj zapnje za kamenjar u gustirnii pukne konop....e, onda mi mojoj babi vikali............."ljube, aj baci drkmar da izvadim sigalj..."
Sad više ničega nema : ni stare kuće, ni onih koji su živjeli tu.....nemam više gdje poći ni nekoga od svojih posjetiti...ne znam što me navelo na ovu priču o vodi i gustirni : zapravo znam, jedan tužan datum pred desetak godina.....ali, taj datum je i moja bol koja unatoč vremenu, ne prolazi.
komentiraj (23) * ispiši * #
