domijeve nacije

slomit im noge il ne?!

fax se zadnjih godina prolazio na svakojake načine. malo učiš do dugo u noć sa idijotom koji piše rijeđe nego kaj se ja probudim u normalno vrijeme, pa malo muljaviš na ispitima i učiš se kak prepisivat (ili, službenije rečeno, "kako iskoristit sve što ti se nudi i prilagodit se situaciji"), pa malo iz profesorovih šupka vire samo gležnjevi (preneseno ili doslovno), itd itd... nema tu puno filozofije.

i onda se dođe pred kraj tog faxa i uletiš u malo intimniju grupu di nas ima negdje 40 - 50, pa smo si i s profesorima dobri. u cijeloj toj dobroti desi se da nas dragi nadređeni (tradicionalno) izazovu na nogometnu utakmicu... vrijeme radnje je u ponedjeljak u 6 navečer, mjesto radnje naša Martinovka... I KAJ DA IM VELIŠ?! igra nam se nogomet svima, bit će nas dosta tamo, al kak se suzdržat i ne uletavat im u noge?! kako tražit faul kad te jedan od njih nogom nabije u jaja?! kak poslat loptu profesoru kroz noge, pa da ti poslije uz kiseli smijeh zapapri život?! kak usred nogometačkog meteža razmišljat kog kojeg profesora si već dao sve ispite, koji te još čeka, koji gnjavi na usmenom, koji ne, i na kraju koji će ti možda bit u komisiji na diplomskom?! KAK??!!

s druge strane, na mladima svijet ostaje i struju ćete svi doma dobivat samo ak ću ja s kolegama sa smjera sve to oke iskombinirat (neće bit ni bloga, ni punjenja baterija od umjetnjaka i mobitela, ni muzike, ni ulične rasvjete, ni električnih depilatora ak se naljutimo na vas!). i onda ne možemo mi na nogometu ić protiv samih sebe. moramo zadržat obraz, moramo izgađat njihovu mrežu kolko god je moguće (i eventualno "slučajno" koji put pogodit i svoju da ne ostanu na nuli), moramo ih dobit i pokazat im kakve nasljednike imaju! moramo! al ipak, jako je glupo pred kraj faxa napravit neku nepovratnu glupost tipa nabit laktom profesora u zube (slučajno il ne), pucat na gol dok ti mile oči golmana govore "nemoj, pliz, dat ću ti prolaz!", faulirat nekog i složit ga facom na pod, popizdit zbog nepotrebno zvanog faula i opsovat člana familije, zalijepit znojni pazuh (kažu da se to piše "pazuho"... jaaaaako glupo!) nekome na lice, povuć nekoga za brk, izbit nekome naočale s glave... ili najgore, rezultatski ih unakazit...

teške su odluke, a dobili smo zapovijed "odozgo": "ne d'o vam Bog da izvučete više od neriješenog!" i kaj da mi sad radimo?! kaj veliš, da poginemo muški, a? mislim da budemo, jer mladi smo, stignemo još otić na neki drugi fax i završit ga... jer, od ponedjeljka navečer, šanse za ovaj bit će nam manje. puno manje.