moji događaji
13.01.2007., subota
Dan kao i svaki drugi
|
Baš sam bio sretan pomislio sam si prekoračeći lokvu vode. Jedva čekam da dođem doma i da im kažem da sam dobio pet iz matematike. Ne mogu vjerovati da sam uspio. Sve sam brže hodao, to mi je bila prva petica iz ovog predmeta otkad sam išao na instrukcije. Nikoga nisam primjetio oko sebe, samo sam brzim korakom išao prema kući u kojoj živim. Leđa su me malo boljela od tereta knjiga, ali sada mi to nije bilo važno. Samo da stignem što prije doma. Evo ga, stigao sam! – uzviknuo sam u sebi. Otvorio sam ulazna vrata od dvorišta, a moje je veselje doživljavalo vrhunac. Ali …. Naglo sam zastao i odjedno moje je veselje prestalo. Kao da ga je netko isključio. Pritisnuo crveno dugme i sve je stalo. Sada me je prešla hladnoća, znojenje, hladan znoj. Noge su mi se zabetonirale za stazu. Nisam se mogao pomaknuti. Bez misli u glavi samo sam stajao i slušao. Slušao sam viku koja je dolazila iz moje kuće, znao sam o čemu je riječ. Ovaj put je bilo žestoko. Nisam mogao dobro razaznati riječi, ali sam znao tko ih je izgovarao. Nisam ih niti htio znati. Trenutno sam se jako bojao. Stajao sam vani nekoliko minuta, kada sam čuo kao da je nešto udarilo o zid. Mogao sam si i misliti šta je to bilo. Opet ju je udario – pomislio sam u sebi. Zatim sam opet čuo vikanje i plač. Krenuo sam prema ulaznim vratima kako bih ušao u kuću. Nisam mogao cijelo vrijeme stajati vani. Iako bi mi to najviše odgovaralo. Polako sam se približavao vratima, kada su se ona naglo otvorila i moja je mama istrčala van, pogledala me letimično. Sva je bila uplakana, crvena oko očiju, imala je crvenu i krvavu masnicu na licu. Samo je nastavila kroz dvorišna vrata prema cesti. Nije me niti pozdravila. Srce mi se okamenilo, nisam mogao disati. Samo sam gledao za njom kako je sve više odlazila. Na to je izašao moj očuh kroz ulazna vrata i rekao da odmah upadam. Sada mi je žao što i ja nisam otišao, više ništa nisam osjećao, nikakvu bol u ležima, ništa. Potpuno sam bio prazan i očekivao sam nešto loše. Ponovno je uzviknuo – Ulazi ! I krenuo sam unutra, on je stajao na vratima. Bojao sam se proći pokraj njega ! Ali sam morao, pomislio sam si u sebi kako bih sada najradije pobjegao. Kada sam mu se približio, naglo sam usporio i puževim koracima sam prolazio pokraj njega. Bojao sam ga se kao samoga Vraga. Nisam znao šta će mi napraviti. Zatim me je snažno uhvatio za zatiljak i gurnuo u hodnik. Tamo je sve bilo puno stakla. Ali nije ovo prvi put da sam takvo nešto doživio. Viknuo je - Gdje si do sada bio ?! Zašto ne dolaziš poslije škole ravno doma ? Ne znaš poštivati starije. I dignuo je svoju desnu ruku, te ju snažno zamahuo i udario me u lijevi obraz. Udarac je bio tako snažan da sam lupio o zid. Suze su mi same počele teći. Počeo sam se tresti. A on je samo stajao i pomahnitalo me gledao kako mi suze cure niz obraze. Te je rekao – Muškarci ne plaču. A ja sam u sebi molio Boga da nestanem i da vidim svoju mamu. Stisnuo sam se uza zid, još sam imao torbu na sebi. A on mi je rekao da se dignem sa tog glupog zida i ne izmišljam kako me boli inače ću dobiti još. Ja sam samo sjedio stisnut, nisam se htio pomaknuti. Pružio je ruku prema meni i podignuo me te me udario u zatiljak i rekao - Ulazi u svoju sobu dok ti ja ne kažem da izađeš. Krenuo sam u svoju sobu, a on je otišao u dnevnu sobu. Kada sam ušao htio sam zatvoriti vrata, ali nisam, čekao sam jer sam znao da još nije gotovo. Zatim je došao. U ruci je imao dva velika papira i jednu šibu. Zatim mi je rekao - Ovo su zadaci iz matematike koje ćeš riješiti, a ako ne budu točnu dobit ćeš sa ovom šibom po koljenima. Znaš kakav je to osječaj, zato bolje sve to riješi. Bacio ih je na moj krevet i okrenuo se, zatvorio vrata te ih zaključao. Ponovno sam počeo plakati, i mislio u sebi kako bi htio nestati odavjde. Ali sam se morao požuriti, nisam si smio dopustiti da ponovno dobijem sa šibom po koljenima. Skinio sam torbu i stavio ju pokraj stola. Uzeo sam zadatke, bilo ih je oko pedesetak. Uzeo knjigu iz matematike i počeo riješavati. Obrisao sam suze jer nisu smjele padati na papire inače ću morati ih prepisati na novi papir. Lice me je jako boljelo, ali sam znao da nesmijem plakati nego se moram požuriti. Svaki tren može ući i pogledati pišem li. A baš sam danas bio sretan. Nisam mislio da će mi današnji dan biti takav. Barem sam bio sretan neko vrijeme, pomislio sam u sebi. Sigurno postoji još djece kojima je lošije nego meni. I krenuo riješavati. |