Marica i Krunica
Skužila sam da kak idem starija, samim tim su mi i postovi ozbiljniji. Dojde to tak s godinama. Valjda.
Skužila sam i da puno manje psujem neg onda kad sam ti počela pisat, budi ponosaaaaaaaaan (zamisli da ti Goran Bare to pjeva).
Ozbiljnost dolazi s godinama. Kak ideš stariji, tim si i ozbiljniji.
Kak ideš stariji, počinješ razmišljat svojom glavom i odbijat prihvatit tuđe stavove samo zato jer su ti nameteni.
Jedan od tih stavova je- vjera. Nemoj me odmah pljuvat i uzimat križ i svetu vodicu u ruke s kojom polijevaš po ekranu od kompa dok moliš 10 očenaša i 5 zdravomariji. Znam da se piše s razmakom, hvala.
Od malena nam se nameće vjera. Jer logično, koje vjeroispovijesti su ti roditelji, te si i ti. Mene su moji mama i tata krstili davno, prije 23 godine, kad sam bila beba koja nije znala ni kak se piški i kaka, kamoli ko je Isus, Marija i ostala vesela družina. Oni su mene odlučili krstiti i odlučili su da ja, tad još beba, vjerujem u nešto.
Uvijek sam bila više za zdrav razum i za stvari u koje mogu vjerovat jer imam dokaza za to. Imam dokaz da su dinosauri postojali, imam dokaz da je trava zelena, imam dokaz da nam je zbog Sunca toplo, imam dokaz da je čokolada fina, a špinat nije.
Zabrij kak bi bilo da vjerujemo u stvari za koje nemamo dokaz? Zabrij da se tak počnu ponašat policajci i ostale službe. Susjed te optuži da si mu ukrao šunku s tavana (makar nisi jer je tvoja ionak bolja) i dođe policija i ti završiš u zatvoru. Veliš im da nemaju dokaza za to, a oni ti vele "dokazi više nisu bitni". Daj razmisli malo o tom. Ne o šunki Štefica, o dokazima.
Ne vjerujem u Boga. Prigrlila sam svoje ateističko mišljenje koje je u zadnje vrijeme sve čvršće i čvršće.
Oduvijek sam sumnjala u postojanje Boga, al zadnjih dana sam se u to uvjerila.
Trenutno sam u sklopu faksa na praksi, na odjelu s bolesnom djecom.
Nema Boga. Da ima Boga, ubojice i silovatelji bi bili iza rešetaka skupa s svećenicima koji guraju svoje smrdljive penise maloj djeci. Da ima Boga, klinci bi bili samo klinci.
Vidiš te mame koje sjede stalno uz svoju djecu i prate dal im dijete diše il ne, dok bi trebale razmišljat o tome kaj će kuhat za ručak dok njihov kikač dolazi iz škole s ostalom djecom.
Vidiš te mame koje se ne žele ić otuširat il pojest, jer se boje da kad se vrate u sobu, njihovog djeteta više neće biti. Vidiš te klince koji se boje, koje boli, koji bi dali sve samo da mogu ić na nogomet il na sladač.
Danas su mi prvi put krenule suze kad sam u rukama držala bebu od 6 mjeseci. Taj dečko možda neće dobit priliku dozvat "mama" koja mu stalno sjedi uz krevet. Taj mali dečko možda neće dobit priliku naučit ić piškit i kakat na tutu, neće znat kak je to kad jedeš sam sa žlicom. Taj dečko možda neće dobit priliku trčat bos po travi i igrat nogomet s dečkima. Neće dobit priliku da ima svoj prvi dan škole. Neće dobit priliku da poljubi curu koja mu se sviđa. Neće dobit priliku da ode na svoju maturalnu večeru, da ima prvi dan na poslu, da ima ženu i svoju obitelj. Taj mali možda neće imat priliku da upozna život izvan bolnice i bolničkog kreveta.
Taj mali dečko je predivno i preslatko dijete. Čak ni ne plače, ne kuka, samo se smije i gleda te velikim divnim očima. Taj mali dečko je hrabriji neg bi bio netko od nas. Smije se. Sretno je dijete iako ima veće probleme neg svi mi. A samo je jedan u moru bolesne djece. Neki ni nemaju mamu i tatu da ih drži za ruku kad im je najteže.
Prvo sam se rasplakala. Al sam onda shvatila da zapravo imam izbor. Mogu bit na wcu i plakat cijeli dan dok ne dehidriram, il mogu nabacit lažni osmjeh, pravit se da je sve okej i mogu se ić kartat s tim klincima. Mogu se potrudit da ih nasmijem i da im bar malo uljepšam i ugodim. Plakanjem ovak i onak neću niš postić, makar mi se srce kidalo dok sam ih gledala.
Neki dan izjavi frend da se ateist na samrti može pokajati postati vjernik u zadnji čas, tek tolko da ostane pokriven s te strane ak ipak ima Boga.
Mislim da nema potrebe za tim. Da Bog postoji, klinci bi i dalje bili klinci, mame bi radile najfiniji ručak, a tate bi bezbrižno išli radit. Da Bog postoji, svećenici bi i dalje samo vodili misu, a ne silovali. Da Bog postoji, ljudi nebi bili gladni.
Da ima Boga, ubojice i silovatelji bi bili iza rešetaka skupa s svećenicima koji guraju svoje smrdljive penise maloj djeci. Da ima Boga, klinci bi bili samo klinci.
Da ima Boga, nebi se loše stvari događale dobrim ljudima.
Samo da velim, ovo je samo moje mišljenje. Koje ne namećem apsolutno nikom. Svako ima pravo vjerovat u ono u kaj SAM želi bez nametanja. Jednostavno sam imala potrebu izbacit ovo iz sebe van, da se sjetiš nekad možda toga kad misliš da je tebi teško u životu jer nemaš para da ideš na pivu i slično. Sad idem. Idem peglat uniformu da se sutra speglana mogu igrat s bolesnim klincima. A ti slobodno ostaneš tu čitat komentare pa mi slobodno javi kad mi Marica, koja je molila ispred bolnica i vrijeđala žene koje su išle na abortus i govorila im da će ić u pakao jer to nije u skladu s vjerom, napiše da sam kurva i da nek gorim u paklu jer bogohulim. Samo Marica ne zna da sam si uzela jedan "Bolimekurac" od 500 mg i da je nuspojava toga da me boli kurac i za Maricu i za svaku takvu koja je svaku nedjelju u crkvi i liže oltare, a doma tuče svoju djecu i govori drugima da su kurve i da nek gore u paklu. Ne trebaš guglat, "Bolimekurac" nije lijek koji postoji, samo state of mind na koje se sam moraš prešaltat da skužiš da se zapravo nerviraš bez razloga.
Fala lepa. Peace out.
