Moram priznat da nekad iskreno žalim za vremenima kad mobajli nisu bili poznanica. Ljudi su komunicirali telegrafom, telefonom, vikali s brda na brdo, svirali pod prozorom, slali golubove pismonoše i slične lipe stvari. Otkad je to čudo visoke hi tech teknologije ušlo u naše živote, ne možeš ni prnut 2 puta, a da između ne dođe neka poruka ili poziv.
Tako sam i ja danas dobila jednu nadasve simpatičnu mesađinu.
Glasila je:“ Ne znam kako da te ovo pitam ali nešto sam načuo? Jesi ti trudna?“
Molim m m? Odma ljutu travu na ljutu ranu. Jes da sam se malo ugojila, al trudna?? Majko moja i svekrvo njena Rozalija feat. babice moja, žene obitelji moje, jel čujete vi to?
Rekla sam - ne to mi je pivski trbuh. Kad Duh Sveti siđe na me, bit ćeš obaviješten.
Da pojasnim, poruka je bila od mog daljeg susjeda, stanovnika Moje Male Pripizdinedonje. Dečko s kojim sam se PRVI put zažvalila (s puuuuuno fine rastezljive sline) i koji me PRVI zašlato po siskama. Onak kak samo 14ogodišnjaci znaju, frajerski jednom rukom, u smjeru kazaljke na satu po oba dva moja pupoljka, istodobno, udri miško. A ja sva looda od uzbudjenja bokteneće, kaj mi dela, a, csss? A jesam rekla da je bio i niži od ja (a ja nisam neka lojtra, niža sam i od Shortyja 2 cm, 166, kajeto). Pa sam se izvijala kad bi bila pored njega da manja izgledam, a vjerojatno sam samo izgledala ko da me neš uklještilo u kičmi). Beše niži kao i nekoliko njih nakon. Valjda imam fetiš ili bolje reć peh na one niže rastom (a znate kak se veli za take, a? 
Ak sam vesla sisala, nisam čamac, ne, ne) Ah da, i strojovođa je, ges vot, niži. Gimnastičar, hehe. Gibak i obdaren. Al to su predrasude, a ja predrasudljiva nastojim ne bit.
No da. Beše to 31.1. devetsto i treće kad su našu hrvatsku stigle nesreće. Datum se pamti. Svake godine zapalim svijeću i stavim u prozor za izgubljenu nevinost u pipanju i za uspomenu i dugo sjećanje.
Uglavnom, dalje od te proste, nepristojne, sramebilo seanse na nekom roćkasu nismo stigli. Zbog razlika u karakteru, naturlich. Al ostao je moj dalji susjed, stanovnik Moje Male Pripizdinedonje, onaj s kim se uspoređuje. Usporeditelj? Uspoređenik? Uspoređivač? Ne to sam ja. Nema veze. Dalje.
Nismo se baš previše viđali, kretali smo se u drukčijim društvima, bavili se drukčijim stvarima. Ja ošla i u metropolu da se obrazujem kakbogzapoveda, proširim horizonte, a on je posto kuvar u obližnjoj zalogajnici, malo je naraso, kupio yugića, i sad piči sa rukom spuštenom kroz šajbu i lupa prstima o lim u ritmu Dare Bubamare, Muhe Ce-ce, Mitra Mirića Vjetropirića i ostale vesele družine. Al još uvijek navija za Varteks. Ipak je u nečem ostao isti. Nije puno, al čovjeka veseli.
Ju nou vot aj min, drukčiji putevi božji.
Uz dužno poštovanje prema njemu kao The Prvom, ipak moram izraziti duboku žalost i sućut jer je njegov potencijal (kojeg je dakako imao, pa ne biram ja kajgod za prve...) negdje izgubljen u bespućima njegovog odrastanja i sazrijevanja njega kao persone i individue. A što je bilo? Đe je zapelo? Uzjebalo se neš i on je (p)ostao netko za koga ne bi svakom priznala kakav je grande (fear)faktor bio u mojim najnježnijim godinama. Rak rana, tiha patnja, bolna točka, car mojih misli, inspiracija mojih vrlih literarno-pjesničkih pokušaja, uzrok želučanih tegoba kad god bi ga vidla, pojam. Oh, B(l)ože. Miruj, miruj, srce moje.
A sad? Kaj mu pa je sad?
Očito u njegvom lajfu ima tolko zanimljivih stvari i dogođaja, al je on svejedno našao malo vremena da se pozabavi mojim životom, između ostalog i sexualnim...
Još jednom sam se uvjerila kako je lijepo živjet u malom mjestašcu. Svi vode brigu o tvojoj duši, dušebrižnici što bi se reklo, jel. I ne samo o duši, vode brigu i o Njoj, daun adr, šta radi, s kim se druži, kakvu frizuru nosi. Kako bi se to reklo? P...izdobrižnici? Kak lepe od njih, a? Nema šta.
Ma ljubi ih u čela, djevojka sa sela. 