Vladimire!!! Pobjego ti pas iz konaćišta!
|
I tako odemo mi do Srbina. Richard, Mia Begović i ja. A tamo već čekaju Vođa i ostali gosti. Čestitasmo mu rođendan i zasjedosmo za stol, nestrpljivo očekujući prvi komad mesa. Ali nikako da dođe od pjesme tamburaša. Tamburaša, da. Drug očuh Vođin je organizirao tamburaše kao iznenađenje. I dečki su tako pičili, a onda su, probijajući se između bisernice i bajsa uletili ugostitelji sa pladnjevima mazalica i tanjurima kajmaka. Više nitko nije fermao tamburaški sastav Legolas (rispekt), već su se svi bacali na mazanje kajmaka po mazalicama. Vino se točilo već od prije, ali sad se točilo još više. Nekoliko minuta kasnije svi su malo sretnije izgledali blago zamašćenih usnica. Čekala se nova tura mesine, a vrijeme se kratilo pričom i alkoholom. No priču su prekinule, a unos alkohola povećale pljeskavice koje su sjele na tanjure. S njima došla je i gospođa lepinja, a i gospodin kajmak. Opet je malo vladala tišina, čulo se samo kuckanje bešteka po tanjurima i glog-glog zvuk kad bi radajner tekao prema čaši s vinom. No, ubrzo evo i tamburaša natrag. Gosti, sada već malo nahranjeniji i opušteniji, počeli su na vrat bajsa gurat i neke novčanice. Pjesma se orila, vino je teklo, a došli su i krmenadli, te uštipci. Zajedno sa grahom, naravno. Veselilo se, pjevalo, jelo i pilo. Za kraj pristigli su još i ćevapi i kobase, da se fino zaokruži jedno objedovanje. Gosti su već naveliko bili otišli, ostalo je nas par najhrabrijih, skoro je bila ponoć i trebalo je krenut prema Gjuri. Vođa je bio popio. Vina i rakije. Svi su popili i bili pijani poradi toga. Ali njega je rakija satrala. Napravila od njega novog čovjeka. Agresivnog i nijemog. Iz Gjure smo izašli brzo kako smo i ušli. Jer je bio blago nemoguć. Plan je bio da ga se odveze doma, da sin odspava, ali njemu se plan nije baš svidio. Šetnja od stotinjak metara do auta trajala je pola sata. Jer je mladić odlučio svakog od nas četvorice požrtvovnih momaka udarit šakom, nogom, bilo čim. Pa smo tu i tamo morali stati da ga malo umlatimo. Pa bi on malo ostao spavati na podu dok mi odmaramo. Onda bi ga htjeli dignuti sa poda, ali bi dobili nogom u trbuh. Pa bi ga malo nosili kao zaklano prase, ali bi se počeo trkati, pa bi ga bacili na pod da opet malo odspava. Kad smo ga napokon ubacili u auto, zaspao je iste sekunde. Ali se i probudio u sekundi kad smo mu rekli da smo ispred njegove zgrade i da izađe iz auta. Opet je počeo mahati rukama i nogama i biti nemoguć sve u svemu. No, uspjeli smo nekako ući u stan i baciti ga u krevet. Odmorili smo malo u njegovoj kuhinji nakon toga, jer iscrpio nas je, a onda smo pošli kućama. Prošao je još jedan Vođin rođendan. A kako je bilo na prošlom, podsjetite se u prvom paragrafu ovog posta. |
