Jednom sam jeo pokraj mrtve i raspadnute krave. Išli smo na more roditelji, sestra, te ja i stali smo negdje otkud se već vidjelo more, kako bi otac i ja mogli pišati na drvo. Imao sam valjda 15 ili 16 godina onda. Ma, možda i manje. I tako je otac fino krenuo prema drvu za koje se odlučio da će ga popišati, a ja sam se malo rastezao pokraj auta, jer tri sata vožnje u natrpanoj četvorki nije neka sreća. I rastežem ja tada ne tako golemu tjelesinu, kadli začujem oca kako psuje ili nešto slično. No, ne odoh prvo pogledat zašto on psuje, jer majka je postavila jedno važnije pitanje koje je zaokupilo moju pažnju. Pitanje je glasilo: "Oćeš sendvič?". I tako sam ja prvo zagrizao sendvič, a onda odšetao par koraka prema mjestu otkud se čula psovka moga oca. I imam što vidjeti. Otac piša po drvu, a pokraj njega mrtva krava. Ali bilo čovjeku sila, a gustiš neprohodan, te daj što daš situacija. Jednom rukom je prekrio lice, ne bi li se zbljuvao, pošto je smrad bio grozan, a krava raspadnuta. Sva četiri želuca uredno vani na srpanjskom suncu, muha i raznih živina pregršt na tom domjenku. A ja sam stajao nad kravom, promatrajući sve to, lagano grickajući svoj sendvič, keseći se ocu. To je bila priča o hranjenju pokraj mrtve krave.
|
