Intrige s dvora kneza Bučimira

Jučer, a bogamu i prekjučer bilo je zirou događanja, tako da ništa od toga.

trenutno sam na poslu i tek maloprije sam se smirio. Sve d tada bio sam živčan. Ne zbog količine posla koju trebam odraditi, već zbog toga što mi je polušef budala i mrzim ga. Dakle, tu i tamo znam na poslu dobiti slom živaca, ako mi nešto ne ide onako kako sam i ja to zamislio. Normalno, događa se svima. Doduše, ja u svojim nastupima bijesa i živčanoće, volim tu i tamo nešto potrgati. Doma sam recimo, potrgao tastaturu, zvučnike, miša itd. Na poslu se ograničavam na lomljenje olovaka, deranje papira i bacanje istih u zrak uz povike slične Tarzanovima. A, moj me polušef u mojim trenucima bijesa uvijek malo voli podjebavati, jer je takav. A meni se čini da on to sve čini ne bili zadivio kolegicu koja s nam također sjedi u sobi. A zašto ja to mislim? E pa zato jer dok nje nije bilo on to nikad nije radio. Dapaće, dok nje nije bilo mi smo se slagali baš dobro. Ali od kad a je došla ta kolegica, a tome ima već jedno godina dana, ja sam konstantna meta njegovih poluimbecilnih šala. Taj čovjek živi sam, i nema puno prijatelja, tj. Nije u kontaktu s mnogo ljudi, i to se jako dobro vidi, jer je nesposoban normalno komunicirati s ljudima. Svi u firmi s vremena na vrijeme upadnu u omanju svađu s njime, jer on je jedan od onih kojemu se ništa ne može dokazati i on je uvijek u pravu. I tako Vam ja danas odem sa svojom kolegicom do McDonald's-a, jer me ona bila zamolila da odem s njom da joj pomognem nositi stvari. I odemo mi do McDonald's-a, i ona hranu dobije prva i ode čekati u auto. Moju narudžbu, spori djelatnici ovog franšiznog restorana, obrađivali su malo duže i to je vjerovatno naljutilo moju kolegicu koja me je čekala u autu. Kad sam napokon dobio svoju hranu, pridružio sam se svojoj kolegici u automobilu. Ona me je odmah živčanim glasom napala, da gdje sam do sada. Poslao sam je u kurac. Onda mi je natovarila u krilo i svoju hranu, i hranu za mog polušefa, a još sam imao i svoju, i onda je dala gas do daske i krenula. Pošto je krenula kao da nas ganjaju agenti KGB-a, uspio sam proliti Coca-Colu po sebi (jebote kak je bila hladna), ali i po sicevima njena metalna ljubimca. Kad je to vidjela, nakon što je uparkirala vozilo, bila je ljuta i opet se počela derati na mene. Ja sam je opet poslao u kurac, a skup s njom i McDonald's, život i Franju. I tako sam ja živčan došao lijepo u našu poslovnu sobu, sjeo se za kompjutor, koji je onda nešto počeo zajebavati, pa sam ja još više bio živčan. Tako živčan da sam strgao par olovki i razbacao ih po podu. Onda je u sobu ušao moj polušef i vidio je da sam živčan, ali je svejedno počeo zajebavati. Zamolio sam ga da šuti. On je nastavljao. Opet sam ga zamolo a zašuti, jer ću u protivnom pobiti sve što se kreće u radijusu od 500 m. Ništa, seljan i dalje kenjka. Onda sam totalno popizdio i uz bujicu psovki rekao još i nešto tipa da ću ga tako jako udariti da će mu oči ispasti iz bulje. Njemu se to izgleda baš i nije svidjelo, pa je ozbiljno zamrznuo lice i prijetećim tonom rekao da će mi opaliti šamarčinu i da će mi zubi ispasti. I to je tako trajalo par minuta, a onda je njemu puknuo zub. IMA PRAVDE!!!

Imam ja jedan san, a to je da sam opet živčan i da moj polušef opet zajebava. Iz ruksaka ja zatim vadim svoj napunjeni desert eagle i prislanjam ga n njegovu pročelavu glavu. Lagano se nakašljam i u stilu lika iz Alan Forda velim: "Ne tjeraj me da završim u plinskoj komori ili na doživotnoj robiji". Onda sjedam natrag za svoj kompjutor, dok on sere u gaće.

Danas je ope tulum kod Richarda. Sutra javim dojmove.

- 17:11 - Komentari (1) - Isprintaj - #

<	lipanj, 2004					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30

Intrige s dvora kneza Bučimira

24.06.2004., četvrtak

Blogovlje

Linci

Pišite knezu Bučimiru