dragi moji virtualni prijatelji! prvo se moran ispričat na ovolikoj pauzi. ne, neću se izvlačit, nije mi se dalo pisat. osin toga, događalo se previše stvari i tila san bit na 500 mista u isto vrime šta mi, začudo, nije uspijevalo. šta se tiče lika o kojen san van pričala, zvat ću ga S. u subotu smo se malo posvađali. ja san bila kriva, eto priznajen, ali sad smo sve riješili pa mogu opet bit happy. čula san se s dvi osobe od kojih se to nisan nadala, u najmanju ruku. za jednu mi nije bilo tako napeto, ali za ovu drugu... neki znaju koliko san čekala ovaj tren. krajen prošlog tjedna se dogodilo nešto šta me stvarno streslo i svatila san koliko mi neko znači.
nekome ko me samo tako zajeba, sudbina je okrenila leđa. okrenila se meni. stvari mi se polako vraćaju na svoje misto. dobro san, stvarno jesan. nije baš da san super, ali i dobro je veliki napredak za mene. danas san svatila da je lito za praktički tri tjedna. za nekih misec dana ću bit na braču, daleko od svega, od svih sranja koja mi split nosi. tamo će se stvari konačno prestat vraćat na svoje misto jer će se već vratit na njega. virujte mi da živin za taj dan. moran još spomenit buljin rođendan. u nedilju smo išle u njen kafić, ja san malo zakasnila. naplesale smo se i napivale za cili život. predobro mi je bilo. niko se nije nalia šta je za mene veliki plus. o njoj san van već pisala, ali evo da održin obećanje. sad kad vas ovo pitan, neki će mislit da san luda. jeste li se ikad osjećali ka da gledate sebe iz neke perspektive koja nisu vaše oči?? osjećate ka da se sve događa nekome drugome ko van je blizak?? jeste li se kad osjetili daleko od sebe?? meni se to često događa. ne mogu to ni opisat. zadnji primjer je bila ova subota navečer. odnedavno virujen u onu: junaci ne plaču. inače rijetko plačen, pogotovo zbog muškoga. pogotovo zbog muškoga kojega ne znan ni misec dana. e pa S je to prominia. ne znan uopće zašto san se onako osjećala kad smo se posvađali. nije me tia ni pogledat, niti mi se javit i to me baš ubijalo. odma san se nakon mastersa skupila doma, nazvala prijatelja i doslovno se rasplakala na telefon. nisan mislila da ću još dugo vrimena plakat zbog nekoga ko nije određena osoba. očito... znate onu pismu: dok se pretvarah da te volim, nisam ni slutio da te volim. e pa to se meni dogodilo. dobro, daleko smo mi od ljubavi, ali svaćate šta oću reć. lik mi se stvarno sviđa. previše. a sve je počelo tako da san uvjeravala samu sebe da mi se sviđa. nisan našla to nešto u njemu dok god nisan svatila da bi ga mogla izgubit. mi smo ljudi stvarno nevjerojatni, zato bi i tila završit psihologiju. sanjan o danu kad ću se svatit pa tako počet svaćat i druge. veza i zaljubljenost stvarno te čekaju kad i di se najmanje nadaš. još uvik ne mogu virovat kako san reagirala. danas vjerojatno ne bi na taj način, ali ta večer je bila nešto drugo. iskočila san iz sebe i sutra se ponovno uredno vratila ka da ništa nije bilo. gore mi je bilo tad, nego nakon bolje veze od 4 miseca. (to mora da je bila ljubav). baš san nakon toga sredila misli i zaključila jednu stvar: junaci ne plaču.....da ih drugi vide. utjehu traže na svon ili užasno bliskon ramenu. nikad nemojte dopustit da vide da vas boli. time su dobili šta su tili. dok god postoji onaj trag drskosti u vašin očima, niko van ništa ne može. zapamtite to. pružajte ruku i neprijateljima, ali sebe samo rijetkima. i to nikad potpuno. uvik će postojat one suze koje su samo za vas. ako ih poželite podilit s nekin, tu će uvik bit onaj dio vas koji vas gleda ka stranca, koji vas još uvik otkriva. onaj dio koji vas gleda ka drugu osobu. budite mi lipi, dobri i pametni ka i dosad. šaljen veliki svin svojin junacima!!