u subotu san tribala ić u mastersa, ali naravno, ništa ne može bit kako san ja zamislila. umisto toga san bila vanka s jednon staron prijon. užasno mi je drago šta smo se opet zbližile nakon toliko vrimena. čovik stvarno ne smi zaboravit koliko mu vride neki ljudi čin upozna druge. tako smo lipo pričale, smijale se... stvarno san odlučila da mi se neće opet dogodit isto sranje s njon. inače, u sedmon san razredu došla u novu školu. da je bilo lako, nije, ali uz pomoć nekih postala san dio tog 7.a. problem je bia sa staron školon. to su sve ljudi koje volin, stvarno ih volin. tužno je to šta većina ne može prihvatit da san se prominila, da mi više nisu jedina ekipa, da sad iman i novi život. teško je kad svatiš da se misecima nisi čua s onima koji su ti bili cili svit. još mi puno znače, to je ono šta oni ne razume. prijatelji nisu oni koji se čuju 800 puta dnevno i skupa ogovaraju druge. prijatelji su ljudi koje možeš nazvat kad ti je teško, kojima uvik možeš doć i s njima podilit život. i dalje većinu smatran takvima. i dalje bi za njih učinila sve. šteta šta to ne vide. šteta šta im je važnije ko mi je bia na rođendanu...
znan da će mi se vjerojatno isto dogodit i s ovin razredon. život je nekad tako nepošten. oni s kojima diliš sve, s onima koji ti znače toliko, ostaneš ne ej ili nešto. izgubiš ono šta godinama gradiš, zašto? zbog druge srednje škole? sad mi se čini nemoguće da mi prođe dan bez dvoje ljudi. ti su ljudi nešto posebno i stvarno se smatran sritnon šta ih iman. život će nas odvest na različite strane, ništa neće bit ka prije. samo se nadan da će znat, bez obzira šta se dogodi i di mi bili, uvik će bit dio mene koji ću nosit i čuvat u sebi. možda neću znat ko in se sviđa, di izlaze, najdražu pismu i pjevača. ali oću znat jesu li dobro. ako nisu, to popravit. život je kratak za suze i žaljenje, kratak za stvaranje onoga šta propada. zato više i ne stvaran sranja, nego prijatelje koje neki ne mogu ni sanjat.
nikad neću prić priko nekoga koga san izgubila na glupi način. mislila san da ću bit totalno izgubljena. iskreno, i bila san jedno vrime, samo šta to niko nije zna pripoznat. toga nekoga ću uvik volit na jedan poseban način bez obzira šta mi radi toliko sranja. šta mu to triba? je li moguće da san tako zasrala stvar da nakon toliko vrimena oće neku osvetu? je li moguće da zaseren sve oko čega se trudin? očito...
ljudi nisu svjesni šta imaju sve dok to ne izgube. to mi je bila glavna greška, više nije. šta te ne ubije, ojača te. naučiš nešto iz toga. od tog nekoga san naučila cijenit one koji me vole i priznat bar samoj sebi da volin i ja njih. naučila san ne pustit da ti stvari skliznu iz ruku jer si glup i neoprezan, a takva san bila. bila, kažen, ali s tin je gotovo. evo mojima iz stare škole još jedna stvar u kojoj san se prominila. ali ja se toga ne sramin, ne žalin ni za čin. svatila san da moran virovat u novu sebe, u ono šta radin da bi bila sritna, a to je upravo ono šta želin bit.
trenutno iman puno toga, ali prije svega njih, moje prijatelje, bez kojih ne bi bila šta jesan, bez kojih ne bi bila ništa. hvala in na tome.